Најмоћније војске кроз историју(1): Римске легије, хорде Монгола, Османлије

Битке су основне прекретнице светске историје. Велике битке, добијене или изгубљене, мењају читав ток будућих догађаја, стварају нове стандарде и вредности, нова расположења, нову атмосферу у друштву и војсци. Због тога је значај војне моћи и данас изузетно висок.

Руска „Газета“ даје преглед најспремнијих и најмоћнијих армија свих времена и народа.

У прилично анархичном систему међународних односа војна сила и данас представља најпоузданију валуту. Држава може да има висок ниво културе, уметности, филозофије, али све то лако може да се претвори у прах и пепео уколико земља нема спремну војску која може да заштити државу.

Својевремено је кинески вођа Мао Цедунг изјавио врло конкретно: „Власт долази из цеви пиштоља“. Војске се и у данашње време стварају за спровођење државне политике, а у основи мира и безбедности, као и раније, остају борбено способне оружане снаге и чврста валута.

„Војска је најистакнутија организација у свакој земљи, јер само она омогућава постојање свих цивилних институција“, тврдио је својевремено немачки генерал-фелдмаршал Хелмут фон Молтке.

Чувени амерички политички научник Џон Џ. Миршајмер наглашава: „Војска (копнене снаге), заједно са ваздушним и поморским снагама које их подржавају, представљају најважнији облик војне силе у савременом свету“. Међутим, многи стручњаци се не слажу са том изјавом. Конкретно, рат на Пацифику, који су Сједињене Америчке Државе водиле против Јапана од 1941. до 1945. године, многи стручњаци заправо сматрају сучељавањем две флоте, а копнене јединице и формације су у том двобоју играле, према њиховом мишљењу, само пратећу улогу.

Али само копнене снаге (војске, у терминологији многих западних земаља) способне су да одлучно и конзистентно добијају битке. Управо оне су омогућиле тим земљама да доминирају над другим државама. И само копнене снаге могу да постигну потребни ниво контроле над освојеном територијом.

На тај начин војска (копнене снаге) је најважнији фактор у процени релативне војне моћи једне земље. Лист „Нешeнел интерест“ истраживао је које војске су биле најмоћније у свом времену.

Издвајамо три од  најмоћнијих војски кроз историју

Римска војска

Римска војска освојила је западни свет током неколико стотина година. Предности Римљана биле су чврста војна дисциплина, организација, упорност у борби, способност да се повуче, врати и поново бори чак и под претњом катастрофалног пораза.

Римљани су то доказали током Пунских ратова када су, упркос првобитним недостацима у тактици и ратној стратегији и ограниченим ресурсима, успели да нанесу Картагињанима осетне поразе, а затим и коначно поразе ту државу искрцавши своју војску у самој Картагини.

Римска војска је својим борцима и командантима пружила прилику да делују у борби енергично и одлучно. За сиромашне војнике победа у рату значила је добијање дела обрадивог земљишта. За земљопоседнике је борба означавала заштиту имовине коју су ценили и добијање додатног богатства након следећих освајања. За римску државу као целину, победа у рату значила је јачање безбедности Рима и владање ресурсима освојених земаља и народа.

Све то је наводило римске војнике да се боре храбро и одважно, а морал је веома важна компонента свеукупног успеха у борби.

Бити ратник у древном Риму било је веома престижно.

Једнако важно у римској војсци било је употреба врло згодних и ешалонираних војних формација за борбу, што је, између многих других предности, помагало римској војсци током борбе да допуни снаге са првих линија. Свежи одреди и јединице улазили су у сукоб у одлучним тренуцима битке са непријатељем већ уморним од битке и постизали су брзу и одлучну победу.

Римска војска, често предвођена квалификованим и талентованим војсковођама, такође је користила и своју изузетну покретљивост и могла је брзо да прегрупише трупе, поготово у борбама против непријатеља који су често прибегавали чисто дефанзивној стратегији и тактици.

Као резултат крвавих борби у периоду од скоро триста година Рим је од малене републике у центру Италије постао господар целог Средоземног мора и околних земаља. Римске легије чинили су професионални војници који су служили 25 година. Они су били добро обучени и добро наоружани хладним оружјем. Легије су се налазиле на територији државе на стратешки важним тачкама, које су повезивале Царство и чувале од напада потенцијалног непријатеља. Римској војсци, упркос неким неуспесима, у то време заиста није било равне по моћи и борбеним способностима.

Монголска војска

Битка између Монгола и Кинеза (1211)

 Монголи су започели своја освајања 1206. године. Број мушкараца у том народу у то време није прелазио милион. Међутим, за само 100 година успели су да освоје и поробе већину Евроазије, победивши војске и земље које су десет, тридесет или чак сто пута премашивале величину монголских трупа. Та војска је била незаустављива. Она се практично појавила ниоткуда и брзо је почела да доминира Блиским истоком, Централном Азијом, Кином и Русијом.

Монголски успех је у великој мери резултат многих стратегија и тактика које је вешто користио оснивач монголске империје Џингис-кан. Најважнија међу њима била је изузетна мобилност монголских јединица и издржљивост њихових бораца.

Номадски начин живота Монгола допринео је вештинама Џингис-канових војсковођа да са лакоћом пребацују своје многобројне армије на невероватне удаљености у врло кратком времену. Све потрепштине војници су носили са собом и током похода су се задовољавали сасвим малим стварима.

Висока мобилност Монгола у великој мери се заснивала на квалитету и количини коњског састава. Сви монголски коњаници имали су три или четири коња како би остајали одморни током прелаза и како би их мењали по потреби. Коњаници су били наоружани снажним луковима из којих су прецизно стрељали током галопа. У борби је то доносило велику предност над непријатељском пешадијом. Мобилност и строга војничка дисциплина, као и употреба за то време иновативне тактике, омогућавали су Монголима да извршавају брзе нападе, чиме се у пракси остваривали примитивни облик блицкрига.

Монголи су такође у значајној мери практиковали терор на окупираним територијама, свесно наносећи велике људске и материјалне губитке противницима, тиме доприносећи рушењу морала непријатеља и својој доминацији над освојеним земљама.

Османска војска

Улазак султана Мехмеда Другог у Константинопољ. Слика Фауста Зонара (1854–1929

 Османлије су током свог процвата освојиле велики део Блиског истока, Балкана и Северне Африке. Њихова војска је скоро увек уништавала своје хришћанске и муслиманске суседе. Османлије су 1453. године освојиле један од најутврђенијих градова свога времена — Константинопољ. За пет стотина година османска војска била је у суштини једини играч на том пространству, који се раније састојао од десетине држава.

Ти успеси постигнути су зато што је Османска војска била једна од првих на свету која је почела вешто да користи ватрено оружје — артиљеријско оружје и мускете, док је већина њених противника и даље користила средњовековно оружје.

То је њеној војсци дало одлучујућу предност над противницима. Заправо, управо је турско оружје освојило Константинопољ, поразило Персијанце и Мамелуке из Египта. Осим тога, једна од главних предности Османлија била је употреба специјалних елитних пешадијских јединица — јаничара. Они су започињали војну обуку у детињству, а били су врло дисциплиновани и ефикасни војници на бојном пољу.

Спутњик