Да ли ће трећи светски рат почети због злочиначких акција лакрдијашког лидера са глупом фризуром и његовом злобном нуклеарном ратном државом? Или, да ли се Доналд Трамп и САД могу зауставити?
Наравно, међу пријатељима Стејт Департмента – западним медијима, Северна Кореја и њено руководство се рутински приказују као разлог за лудачке послове наоружавања САД. С друге стране, не морате носити лампион за Северну Кореју или бити члан друштва Ким Џонг Уна, да се закључи, мораћете признати, да се Пјонгјанг заправо понаша веома рационално. Јер недавна историја нам говори да је најбољи начин да се спречи напад од стране САД и њихових савезника, није да се разоружа, обуче као Џон Ленон и дају изјаве о томе како желите мир, већ да радите управо супротно.
Размислите шта се десило са Југославијом, Ираком и Либијом. Као и Северна Кореја, ове три земље су биле америчке мете. И све три земље су уништене, а њихови лидери су убијени. Да ли ми стварно мислимо да би ове земље биле нападнуте ако би поседовале нуклеарне, или пројектиле који би могли да досегну до америчких циљева? Наравно да не. Детаљна анализа ових сукоба нам показује да се америчко царство пробија кроз мешавину блефа, након чега следи употреба војне силе, али само када сматра да су ризици минимални или не постоје. Ако верује да су ризици превисоки, оно се одриче силе и почиње да говори о потреби „дијалога“ и „дипломатије“.
Да би разумели како глобални хегемон делује на међународној арени, не треба да проучавамо обимне академске уџбенике, него само да се сетимо шта је било у школском дворишту.
У 1999. години, југословенски председник Слободан Милошевић не само да није имао интерконтиненталне балистичке ракете, него ни јаког међународног савезника који би био спреман да стоји иза земље у одлучном тренутку. Иако се говорило о томе да ће руска војска да помогне својим историјским словенским савезницима у Београду, Јељцин и владајућа елита у Русији су наводно добијали финансијске подстицаје како би се тога одрекли. Било то тачно или не, нови кредит ММФ-а је договорен само недељу дана након што је НАТО започео своју илегалну акцију бомбардовања.
САД су очекивале да ће војна акција трајати неколико дана док Милошевић не прихвати да западни војни савез преузме богате ресурсе и да има слободан и неометан приступ широм Југославије.
„Ја то не видим као дугорочну операцију. Мислим да је ово нешто што је могуће остварити у релативно кратком времену „, рекла је тадашњи државни секретар САД Медлин Олбрајт.
Међутим, Слобо и стоички Срби се нису дали. Како је настављена кампања бомбардовања, у НАТО-у су се појавиле разлике између јастребова, које су чиниле САД и Британија с једне стране, и земље континенталне Европе које су фаворизовале дијалог са Београдом, с друге стране.
Дана 15. априла 1999. Гардијан је објавио да су „амерички званичници одбацили мировни план од шест тачака у Немачкој који је укључивао паузу бомбардовања на 24 сата, мировне снаге Уједињених нација и цивилне посматраче“.
Касније је постало познато да је тај план одбио и Тони Блер.
Само неки од злочина НАТО-а, као што је убиство 16 цивила у бомбардовању српске државне телевизије – што је недвосмислен ратни злочин – бомбардовање путничког воза и конвоја косовских Албанаца, почели су да утичу на јавно мњење против „хуманитарне“ операције.
Како рат није текао по плану, било је време да САД још једном запрете. Да би се повећао притисак на Милошевића, југословенски председник је оптужен као ратни злочинац, те је на крају умро у Хагу.
Поред тога, саопштавало се да НАТО планира инвазију на земљу. Председник Клинтон је 18. маја 1999. изјавио да „не би скидао са стола ниједну опцију“.
Виктор Черномирдин, изасланик Јељцина, одлетио је у Београд да убеди Милошевића да прихвати услове НАТО-а – или да се суочи са ескалацијом рата.
Али да ли би заиста била инвазија или је то био један велики блеф? Докази сугеришу на ово друго. Врховни командант НАТО-а Весли Кларк открио је у својим мемоарима да највиши политички лидери Алијансе нису постигли консензус око слања копнених трупа.
Да ли би НАТО одустао од интензивирања ваздушне кампање? Кларк је такође признао да је до средине маја НАТО „употребио све ресурсе за максималне ударе“.
Сигуран сам да је седам година касније, док је болестан лежао у затворској ћелији, негирао правилан медицински третман који му је био потребан за његово здравствено стање, Милошевићу било жао што није рекао „њет“ Черномирдину 1999. године и означио ултиматум САД као блеф.
Четири године касније био је нападнут је Ирак – земља богата нафтом.
Садам Хусеин и његов заменик, премијер Тарик Азиз су више пута саопштавали светским медијима да њихова земља нема оружје за масовно уништење.
Оптужени су били да лажу , али бескрајни ратни западни лоби је знао да ирачко руководство говори истину. Садамова земља је нападнута не зато што поседује оружје за масовно уништење, већ зато што га није поседовала.
Са својом слабом ПВО, након бомбардовања савезника, и тешко ослабљеном ваздухопловном снагом у првом рату, Ирак је доведен пред свршен чин.
Буш и Блер су лагали о томе да је земља „претња“, а Ирак је на крају умро.
У Либији, богатом нафтом, Моамер Гадафи је апсолутно извукао погрешне закључке о томе шта се десило са Ираком. Нестрпљиво тражећи крај санкција САД-а за своју земљу, он се наивно сложио у децембру 2003. да обустави свој програм оружја за масовно уништење.
Требало је да настави са изградњом свог арсенала, али уместо тога, с обзиром на обећања западних лидера који су се заложили да обуставе изолацију земље, он је поступио супротно.
Џеорџ Буш је поздравио његову одлуку као „мудар и рационалан избор“.
Тони Блер је са своје стране рекао: „Ова храбра одлука пуковника Гадафија је историјска. Поздрављам то. То ће учинити регион и свет сигурнијим. “
Али, наравно, није. То је само утрло пут уништењу Гадафијеве земље од оних земаља чији су га лидери неколико година раније поздравили као „мудрог“ и „разумног“.
Поново сам сигуран да осам година касније, када је Гадафи лежао у свом подземном склоништу, покушавајући да избегне хватање од стране „побуњеника“ које су подржавали САД (који су га убили на најбруталнији начин који се може замислити), горко пожалио због своје одлуку о разоружавању .
Што нас опет враћа у Северну Кореју.
Јасно је да је Ким Џонг Ун видео шта се десило са Милошевићем, Садамом и Гадафијем и разарањима која су проузрокована у њиховим земљама. Стратегија Северне Кореје јасно се заснива на уверењу, које се поткрепљује горе описаним догађајима, да су САД силеџија који само напада слабе. Због тога, генерално, играње на „високим линијама“ је најбољи начин да се избегне напад. Морамо запамтити и да је Северна Кореја изгубила око један милион људи у Корејском рату 1950-53, а многи од њих због интензивног америчког бомбардовања.
Наравно, онима у Вашингтону се не свиђа када им се на такав начин нека држава супротстави, због чега је и бивши ирански председник Махмуд Ахмадинеџад имао страшан притисак.
Империја тежи да спречи „циљне државе“ да развију нуклеарно оружје, јер зна да тако не може бити угрожена.
Треба напоменути да су најјаче присталице „нуклеарног одвраћања“ на Западу такође најјачи противници земаља попут Ирана или ДПРК који стварају нуклеарно оружје.
„Потребно нам је нуклеарно оружје да се бранимо од напада, али је тотално нечувено да земље на глобалном југу теже да набаве такво оружје из истог разлога“.
Да би се спречио амерички напад, Северна Кореја или било која друга земља на линији ватре, мора да убеди серијске заговорнике рата у Вашингтону да ће последице покретања оваквог напада бити превисоке.
Бити „леп“ и певати „дај шансу миру“ неће укинути сенф. Сетите се да је Џон Ленон, који је написао и певао ту песму, изгубио живот од пуцња.
Док је Садам уверавао Запад, „Верујте ми немам оружје за масовно уништење“, Ким Џонг Ун је урадио потпуно супротно и говори о способностима своје земље.
Међутим, Ким зна да саме речи нису довољне. Он такође треба да покаже да севернокорејски пројектили могу да буду претња за САД, те је у складу с тим и недавно саопштење када је „пажљиво разматрао“ план за лансирање четири пројектила на острва Гуам, дом за две америчке базе.
Наравно, стратегија Пјонгјанга је висок ризик, поготово са таквом нестабилном особом као што је Доналд Трамп, који је изгледа очајан да би добио подршку политичара, а како би избегао могући опозив у Белој кући.
Недавна историја, међутим, сугерише да је Северна Кореја, држећи стиснуте песнице и настављајући да ради на ракетама, показује да стварно ради исправну ствар. Велика лекција последњих тридесет година је, да одвраћање сигурно функционише. Ако сте „циљна држава“ и не можете одбити ратнике у Вашингтону, ви сте у тешкој опасности.
Само питајте духове Слободана Милошевића, Садама Хусеина и Моамера Гадафија.