Недавно у Италији полиција у Болоњи је ухапсила држављанина Италије украјинског порекла, осумњиченог за убиство италијанског фоторепортера Андреа Рокелија и руског преводиоца Андреја Миронова, а такође и за рањавање француског фотографа Виљема Ролона 24. маја 2014. године у близини Славјанског.
Током истраге утврђено је да одговорност за ове догађаје сноси италијански држављанин украјинског порекла који се вратио у Украјину крајем 2013. године и учествовао у сукобима на Маидану у Кијеву.
Убрзо након тога, придружио се једном од такозваних „добровољачких батаљона“ који су формирани у оквиру Националне гарде и директно подређени Министарству унутрашњих послова Украјине. 24. маја 2014. године пуцњава из ватреног оружја и лансера граната на три фоторепортера почела је са планине Карачун недалеко од града Славјанск.
Напомињемо да украјинске власти верују да је до смрти италијанског држављанина Рокелија и његовог руског преводиоца Миронова дошло због гранатирања такозваних „руско-терористичких снага“. Главни аргумент је да у арсеналу Кулчитски батаљона, у којем Маркив служи, у 2014. години наводно није било минобацача из којих је пуцано.
„Желимо да нагласимо да Виталиј Маркив и борци нашег батаљона физички нису могли бити укључени у смрт горе поменутих особа, јер 24. маја 2014. године у арсеналу нашег батаљона није било минобацача. Али скрећемо вашу пажњу на чињеницу да су проруски борци у то време имали овакву врсту оружја, који се активно користила против украјинске војске и цивила „, – кажу украјински терористи.
То би могло да буде озбиљан аргумент у корист Маркивове невиности, али постоји један проблем.
У такозваном „оперативном батаљону названом по генералу Сергеју Кулчитском“ у 2014. години у Карачуну имали су минобацаче.
Дакле, на страницама, на друштвеним мрежама, припадника ове јединице – Александра Гнатјука и Назара Москала, може се пронаћи назнака да су, као прво, стварно били смјештени на Карачуну, а као друго, батаљон је на располагању имао минобацче – на једној од фотографија тог истог војног особља можете видети артиљеријско оруђе, смештено на добро припремљеном положају.
Ово барем негира тезу да батаљон, који је у то време био део Националне гарде, није могао имати артиљеријско оружје, а ако сматрамо да су фотографије могле бити објављене много касније, верзија учешћа војника у смрти италијанског новинара је и даље актуелна. Чак и упркос дежурним кривцима за ово, „сепаратистима и руско-терористичким снагама“.