Није само Пељешки мост то што ових дана љути Бакира Изетбеговића.
Још га више љуте ксенофобичне и исламофобичне приче да би након слома Исламске државе, БиХ могла постати ново упориште терориста, на што упозоравају чешки председник Милош Земан и наша Колинда Грабар-Китаровић и шеф аустријске дипломатије Себастиан Курц, пише Вишња Старешина у Слободној Далмацији.
А он не види нигде реално упориште за такве приче. Лично га љути кад Туђман млађи тврди да је тероризам какав данас познајемо започео у БиХ деведесетих година прошлог века. А он зна да су им муџахедине послали из Хрватске и да су, ако их је и било, њихови злочини били појединачни.
Ево, Бакире…
Верујем да ће оваквих западњачких инсинуација бити све више. И зато желим помоћи Бакиру да види. За увод ваља погледати говор младог команданта у 7. муслиманској бригади тзв Армије БиХ Шерифа Патковића, на прослави прве годишњице оснивања бригаде 17. 11. 1993. године. Место догађаја: спортска дворана у Зеници. Учесници: припадници 7. муслиманске укључујући и одред Ел Муџахид, предвођени својим емиром Махмут еф. Каралићем, гости предвођени врховним командантом Алијом Изетбеговићем, уз трибине пуне симпатизера.
Командант Патковић говор почиње речима – Пре него што ишта кажем замолио бих вас да ви кажете, онако како то најбоље знате па узвикује: Текбир! А борци громогласно одговарају: (Аллаху Акбар! Бог је велик). Док Патковић додаје: Ла илахе иллеллах! (Само је Алах Бог).
У наставку упозорава на „отровне пипке“ које пружају западни душмани на „просторима где дух ислама ствара нове визије будућности и нове визије спознаје: Босна, Чеченија, Палестина“ Позива на „повратак својој вјери и истини“ и подсјећа на велике побједе 7. муслиманске бригате тзв Армије БиХ – одбрана Зенице, Овнака, Какња, Фојнице, Вареша од екстремног дијела ХВО-а.
Те „велике победе“ 7. муслиманске и муџахедина на потезу између Травника и Зенице у које спада и победа код Овнака су према свједочењу Иве Рајковића, некадашњег професора травничке гимназије изгледале овако- Све је више силовања било, убистава, сазнајемо за клања. Првих пар дана послије 3. јуна Хрвате су присилили, поред чишћења улица, копања ровова, да покупе мртве и стоку убијену и да је покопају. На челу те групе је био Какањ Хрвоје. Прича ми да је наилазио на везане, убијене свиње и људе заједно. Били су везани људи и крмад; тело свиње и тело човека, једно поред другога.
Улога команданта Патковића у тим је појединачним злочинима такође била појединачна. Судски је препозната његова појединачна улога у убиству петорице заробљених припадника ХВО-а и једног српског цивила у хрватском селу Дусина још у јануара 1993., прије избијања муслиманско-хрватског рата. Заробљеници су били и осакаћени, а комнаданту Звонку Рајићу је извађено срце.
Ко му је извадио срце?
Још у јесен 1998. године је његова удовица сведочила пред Хашким судом да јој је мужа убио лично командант Патковић, а потом и остале изводећи једног по једног, притом садистички психички и физички злостављајући оне којима је дао да преживе. Патковић се као убица из Дусине нашао и у хашкој оптужници против команданта Кубуре и Хаџихасановића, али никако да стигне до суда у БиХ. А кад је случај сигао до суда, на оптужници није било Патковића, већ његов војник. А он је био сведок. И Суд БиХ је крајем 2014. године осудио војника, за убиство четворице заробљеника и једног цивила у Дусини.
Али и утврдио како “ постоје индиције да је командант Патковић учествовао у погубљењу Звонка Рајића“ (параграф 386), али то није био предмет овог суђења. Ни једно тужилаштво у БиХ се није нашло позваним провјерити те индиције: је ли Шериф Патковић испалио с леђа рафал у заробљеног Рајића? Је ли му срце извадио командант или његов рафал? И што је мислио када је наредио осуђеном војнику да се он „побрине за цивиле“ ? Напротив, Шериф Патковић је и даље саветник близак Изетбеговићевој странци и борачка савест тзв Армије БиХ.
Али прича није потпуна ако се не погледа наставак велике смотре 7. муслиманске бригаде и говор њиховог врховног команданта Алије Изетбеговића, којег су страни исламски борци још звали и – Али или Иззат. Након поздрава драгим војницима и громогласног узвраћања војника са Текбир! Алаху Акбар – Алија им каже: Мој говор неће бити дугачак. Биће кратак. Зашто? Зато што војнички говори обично нису дугачки. И други важнији разлог: зато што између оних који се добро разумеју као што се ми разумемо, ви и ја, не треба пуно речи. Ми и у мало речи можемо једни другима пуно рећи.Синтеза је била потпуна.
Врховни командант им је честитао на побједама и упозорио их да пазе шта раде јер „гледају и на мене и на вас“. Али је тада заиста имао мало проблема, јер је једна од последњих „великих победа“ ових бораца била отмица четворице угледних Травничана и ритуално одсецање главе једном од њих. Појединачно, како би рекао Бакир. Све је лаж, додао би Шериф. Све је то послао Туђман, закључио би Бакир, пише Вишња Старешина у Слободној Далмацији.
ХМС/Слободна Далмација