У подруму се сатима јаукало и запомагало, а онда се гасио један по један глас, док све није утихнуло, присећа се Радомир Гавриловић (87), једини данас живи рањени Лесковчанин у Савезничком бомбардовању Лесковца 6. септембра 1944. године.
Тог дана на Лесковац је у савезничкој операцији “Ретвик” (енгл. Ratweek), односно, “Недеља пацова”, која је почела у 12.18 часова, пало 69 тона тепих бомби из 20 америчких бомбардера и 28 пратећих ловаца. Од 28.000 становника погинуло је између 4 и 7 хиљада људи и још толико рањено. Срушено је 1.840 објеката, од којих на десетине репрезентативних, па је центар Лесковца заувек променио свој изглед.
Радомир Гавриловић је у секунди изгубио оца, мајку и млађег брата од друге по реду бомбе која је пала на Лесковац. Преживео је он и старија сестра, коју је видео тек после неколико година и све до њене смрти 1993. године ни реч о тој трагедији нису проговорили.
“Нисмо могли, страх се увукао у нас. Годинама нисам могао да одем на Шпитаљско гробље где су рођаци сахранили већи део моје породице. Дошао бих до гробља, почео да се тресем и вартио бих се”, прича човек коме је у трену нестала породица.
Имао је 14 година и био чирак у ливници. Нешто пре 12 часова је из дворишта породичне куће видео два авиона из правца оближњег Печењевца.
“Надлетели су центар Лесковца и вратили се назад остављајући за собом траг у облику крста, а нешто после 12 сати видео сам мноштво авиона. Чуле су се сирене. Отац и ја побегли смо у подрум код једних, а мајка и брат код других комшија, одмах преко пута наше куће. Ништа нисам чуо, само сам осетио рушње изнад моје главе и бол. Био сам затрпан циглама, цео горњи део тела. Једна цигла ми је скоро искидала руку, друга ушла у уста”, присећа се са болним грчом на лицу.
Под рушевинама је у полусвести провео 24 часа.
“У подруму је било 12,13 људи мушкарци, жене деца. Страшан је јаук и страшно запомагање било, чујем и данас, али их не видим. Спасиоци су покушавали да нас извуку и одустали јер се кућа непрестано урушавала. Преживео сам ја и син власника куће” објашњава.
Неколико дана касније, док је лежао у кориту код стрине, сазнао је да је остао без родитеља и брата.
“Сви су погинули у трену, а стрина ми је спасила руку. Није дала доктору Деклеви да је сече, па је он некако закрпио”, каже док му сузе искре у очима.
Према каснијим причама, бомба која је пала између две куће и два подрума у Улици Цара Лазара била је друга бачена бомба на Лесковац. Трећа је уништила Гаретову палату 100 метара даље.
Три године је Гавриловић живео код баке у Владичином Хану. Када се 1947. године вратио у Лесковац и запослио у текстилној фабрици „Зеле Вељковић“, затекао је оштећену и покрадену породичну кућу. Тек пред женидбу је средио и са садашњом супругом Златом се уселио у њу, где су изродили две ћерке.
“Нисмо у Лесковцу причали о бомбардовању, као да је то била забрањена тема, или смо хтели што пре да заборавимо. Само смо радили, ударнички, на ура, да обновимо земљу. И сада ми је тешко да причам о томе. Ни данас ми није јасно зашто су нас бомбардовали када је у то време у Лесковцу било врло мало Немаца”, пита се човек који још није излечио трауме старе 73 године.
Тог 6. априла 1944. године био је рођендан Краља Петра Првог и у центру Лесковца славље, како описују савремени историчари. Америчке „тепих бомбе“ нису погодиле ни једну фабрику ни седиште немачке команде, већ само школе, банке, Соколски дом, хотеле, ресторане, приватне куће…
Напад се обајашњавао намером да се пресеку виталне комуникације и повлачење немачких јединица армије „Е“ из Грчке, које су, према војним изворима, тог тренутка у Лесковцу имале око 20 хиљада војника, што је било поптуно нетачно, како су много деценија касније утврдили историчари Момчило Павловић и Верољуб Трајковић. За разлику од комунистичких историчара, у књизи “Савезничко бомбардовање Лесковца 1944. године-студија и документи”, наводе да је град на Ветерници био небрањени град са око 500 Немаца и да је страдао уз знање и одобрење врха Комунистичке партије Југославије.
Тако се, на пример, наводи да је тадашњи високи функционер КПЈ и командант Главног војног штаба Србије Коча Поповић бомбардовање Лесковца посматрао са брда у селу Ђинђуша код Бојника и то у друштву са представником британске мисије Фицројем Меклејном.
Лесковчани се, иначе, сете те трагедије на годишњицама, где се у присуству двадесетак људи положе венци на спомен обелжеје у центру, подигнутом у знак сећања свим страдалим од 19941. до 1944. године.
Аутор: Милица Ивановић
Извор: Југмедиа