Амиши су припадници конзервативне хришћанске групе у Северној Америци, познате као Стари ред амишке менонитске цркве. Амиши су се појавили у периоду 1693. до 1697. као следбеници менонитског старешине Јакоба Амана, а након пресељења у САД више нема њихових следбеника у Европи.
Будући да су врло затворена заједница, о њима се мало зна — да живе на традиционалан начин и одбацују модерну технологију, а управо због тога су за многе људе предмет фасцинације.
Како успевају да живе на тај начин? За све је заслужан њихов скуп правила које свако у заједници мора да поштује, а позната су под називом „орднунг“. Та правила задиру у свако подручје живота, говоре о томе како треба да се односе према Богу и једни према другима. Казна за непоштовање је екскомуникација из заједнице, а не помажу никаква објашњења ни посебне околности.
Ово је седам строго чуваних и мрачних правила амишке заједнице.
- Деца се играју луткама без лица
Мора се признати како ове лутке изгледају прилично језиво, иако по њима није снимљен ниједан хорор. На луткама се може видети традиционална одећа Амиша и модни додаци, а разлог због ког лутке намерно немају лица јесте избегавање стварања таштине код деце, пише „Ричест“.
Генерално, деца имају врло мало играчака и оне се преносе с генерације на генерацију. Кад се одећа на некој лутки поцепа, лутка се не баца, већ је једноставно оперу и зашију. Свако дете обично има само једну лутку.
- Нема могућности за високо образовање
Уопште, систем образовања код Амиша је прилично примитиван — уче у малим приватним школама у којима им предају искључиво Амиши, а после осмог разреда њихова едукација је готова — у добу од 13 година. За завршетак учења тако рано у животу имају два главна разлога.
Први је практичан и односи се на то да они више цене учење кроз рад и праксу, већином у занатским и пољопривредним занимањима. Други разлог ослања се на то да се бројна знања косе с њиховим схватањем живота.
- Прилика за бекство
Поента заједнице је да је у њој свако својевољно, па Амиши тинејџерима дају прилику да „провере сами себе“. То се назива „румспринга“ и подразумева да тинејџер у узрасту од 16 година одлази у спољни свет како би га искусио. Тада они смеју да носе модерну одећу, користе технологију, излазе… После тога, тинејџер мора да изабере између модерног и света Амиша — заувек.
- Блискост се гради кроз разговор, а не кроз секс
Амиши имају строга традиционална уверења која одбацују идеју секса пре брака. Међутим, и они су свесни да су тинејџери под жестоким ударом хормона и да имају сексуалне и љубавне потребе. Зато су осмислили необичну праксу — младић може да преспава код девојке, где би требало да целу ноћ разговарају и зближавају се — а да се случајно не дотакну. Додир спречава даска забијена на половини кревета.
- Живот без музике
Један од главних разлога због ког Амиши презиру технологију јесте њихово веровање да она подстиче индивидуализам. Без технологије, они су присиљени да се ослањају једни на друге за све. У склопу тога, и музички инструменти су строго забрањени — уз изузетак хармонике, коју свирају на верским обредима.
- Волите се и множите — са бројним генетским дефектима
После уласка у брак, од пара се очекује да има што више деце јер то помаже ширењу и одржању заједнице. Међутим, проблем је у томе што њихова заједница расте искључиво „изнутра“ — због чега нема протока нових гена. Амиши се често рађају с неким облицима урођених дефеката.
- Злостављање животиња је дозвољено
Заједница Амиша позната је по својим пацифистичким ставовима и зато из верских разлога њени припадници не морају да иду у војску. Међутим, док су према људима мирољубиви, према животињама су екстремно окрутни. Они животиње доживљавају на исти начин као и машине — оне су нешто од чега могу само да имају користи. Због тога их често екстремно оптерећују, кољу чим се разболе, терају на рад до изнемоглости…
Спутњик