Сједињене Државе су и поводом санкција против Северне Кореје поново морале да праве уступке и да омекшавају позицију да Русија и Кина не би ставиле вето на њхов пројекат резолуције.
То потврђује да САД више нису суперсила, она суперсила која је могла да одвој Косово од Србије мимо Уједињених нација и да целом свету диктира своја правила.
У деценијама после пада Берлинског зида и распада СССР, Сједињене Државе су биле толико моћне – у моралном, културном, дипломатском, финансијском и војном плану – да су могле да своје законе диктирају целом свету. То се најјасније видело у време конфликта због Косову 1999. када су Американци, без мандата УН, успели да од Србије одвоје ту њену провинцију, која је ускоро постала независна држава, и нико се није усудио да против тога отворено устане.
Међутим, ствари тако више не стоје. САД ни поводом санкција против Северне кореј више не могу да намећу своју вољу.
Овогодишњи 11. спетембар ући ће у историју као датум када је постало свима видљиво потпуно слабљење америчког утицаја на Далеком Истоку.
Када је долазио на власт, Доналд Трамп је тврдио да Америка неће допустити да Пјонгјанг завлада интерконтиненталним ракетама са нуклеарним главама које могу долетети до територије САД. А Северна Кореја, упркос томе, наставља својим путем и изводи све нове и нове ракетне и атомске пробе.
Због страха од руског и кинеског вета, Американци су из свог пројекта резолуције СБ УН о новим антикорејским санкцијама избацили, на пример, тачку о нафтном ембаргу јер Пекинг – преко којег се Пјонгјанг снабдева енергентима, жели да му покаже да не одобрава његове пробе, али не жели да га лиши `кисеоника` јер ће у Кину убрзо стићи милиони севернокорејских избеглица.
Неспособност САД да присиле Северну Кореју да се одрекне нуклеарног оружја није никакав изузетак. То је само један у целом низу геополитичких неуспеха-промашаја који су скинули Америку са њеног пиједестала суперсиле.
Вашингтон је последњи пут успео да наметне своје услове 2003. године када је силом збацио Садама Хусеина у Ираку. То је била ирационална и непромишљена реакција САД на 11. септембар 2001, али ирационалност у политици лишава ауторитета и могућности да се други држе на узди.
Америка је промашила у Авганистану, исто јој се догодило када је подржала револуције у Грузији и Укарајини јер није предвидела реакције Русије, а сада гледамо како Башар Асад, који је успео да нађе савезнике, учвршћује своју власт иако су САД тражиле да оде.
У овој великој игри, у којој је психологија важнија од свега осталог, нема ништа горе од лажне чврстине јер то личи на полицајца који свима прети и с разлогом и без разлога, али никако да пређе на кажњавање.
Факти