У циљу убеђивања маса у легитимност рата после рата, кадрови који су своју интелектуалну суштину напајали на изворима „Исламске декларације“ и животописа Алије Изетбеговића, чувајући степен мобилизације против непријатеља, показујући отворено да не желе одустати од насиља, понекад су реторички користили појам “џихад’ али само у „унутрашњој употреби“. У комуникацији са западним владама и талогом њихове дипломатије тај џихад се претварао у појам „евро-атлантска интеграција“ и пут ка Европској унији. Док се они у Сарајеву користе злоупотребом овлаштења и подршком из западних амбасада те медијима, економском моћи и кориштењем најсавременије шпијунске технологије, Срби и Хрвати, као нације и друштва под притиском, су присиљени одупирати се, политичким тактикама договора и принципа „отвореног пута“ и „јасних циљева“, настоје се супротставити војскама фанатизованих исламистичких радикала, опремљеним електронским помагалима разних служби у Бакировом халифату.
Многи Бошњачки интелектуалац и муслиман, пружајући отпор онима који реторички користе “џихад“, у унутар-муслиманском дијалогу, улази у одмеравање са исламистима који их „дискредитују“ настојећи да наметну тврдње како супротстављање њима заправо значи супротстављање исламу. Са друге стране, на начин како су они присвојили ислам тако је СДА присвојила и узурпирала појмове патриотизма и државе. Што значи: ко напада Бакира и Себију и ружно говори о Алији Изетбеговићу, тај је против „хиљадугодишње државе Босне“.
Понеки интелектуалац је налепљен са обе етикете: противник ислама и непријатељ државе, без потребе да се та семантичка и политичка корелација ислама и БиХ икоме објасни.
Пошто у својим политикама користе политички мотивисано насиље и групе организоване на верској основи, акције које у име исламизма и СДА изводе екстремни, брадати муслимани познати као муџахедини у рату, а у миру као вехабије, добиле су свој одговор у виду појма и дефиниције – исламистички тероризам.
Сваки приговор упућен државним службеницима, који на обе стране (СДА и исламизам) које су у суштини једна страна углавном не препознају претњу таквог насиља константно присутног и опетовано понављаног у земљи, они заједно са понеким полтроном из другог културног, верског и цивилизацијског миљеа, настоје ушуткати својом познатом реториком. У циљу поправљања достојанства нарушеног услед немогућности хватања активиста супротног табора, који се скривају међу цивилима, та у начелу једна страна покреће рат против истине о себи користећи државу и њене институције, одржавајући већ створене услове за некажњено убијање, користећи при том потпуну и неприкосновену технолошку надмоћ, „посебних мера надзора“, прислушкивања и праћења, организујући медијске агресије које замагљују њихове планове напада на цивилне циљеве: живот и имовину хиљада цивила. На крају, када почну нападати премере комшијске државе или убијају децу међу војницима и полицајцима, рањавају жене у полицијским станицама, они „купе тишину“ о томе или плате „галаму“ о некој другој теми (како то у изузетној анализи на Спутњику написа Бранкица Ристић) тако да многи људи, у земљи и свету, не сазнају шта се заправо дешава.
У томе учествују и поједини министри, лажни стручњаци и купљени, непријатељски медији.
Баш данас, Босна и Херцеговина гори у пламену параобавештајних напада, које Бакир Изетбеговић, преко Прњавора а пре свега министра безбедности Драгана Мектића, води против Тужилаштва БиХ и Високог судског и тужилачког савета, тј. против в.д. главне тужитељице Гордане Тадић и потпредседнице ВСТВ Ружице Јукић.
Линија фронта се проширила и на младе и образоване људе попут Јосипа Шимића, новинара, и Бориса Кордића и Јосипа Квесића (бивше важне људе Службе за послове са странцима). Мета је и заменик непријатеља мира и стабилности Драгана Мектића, кадар ХДЗ-а из Тузле, дугогодишњи помоћник министра безбедности, Мијо Крешић.
Монтирање судских процеса и насилне мере притвора представљају покушај да се ушуткају сви људи који имају сазнања о корупцији, криминалу и тероризму у Сарајеву.
Бакир Изетбеговић путем свога евет-ефендије Мектића је кренуо у одлучну битку за правосуђе БиХ, које се треба окончати доласком Далиде Бурзић, сарајевске кантоналне тужитељице на чело Тужилаштва БиХ, али је наишао на прве препреке.
Тај отпор и ту борбу коју, у овом тренутку, воде само Хрвати јер, нажалост, у Републици Српској, кључни медији и агенције прате збивања са лажном објективном дистанцом, повремено објављујући изјаве Мектића и сличних доказаних непријатеља, који су обећали Бакиру Изетбеговићу поробљавање Републике Српске, хапшење њених лидера и људи који је снажном политичком визијом одржавају на путу стабилности.
Очито, Гордана Тадић и побројани Хрвати, са врло слабим ресурсима, без подршке било ког институционалног нивоа (јер Хрвати у БиХ то немају), ипак пружају снажан отпор исламистичкој гамади у борби која за главни циљ и мету има управо Републику Српску.
И раде то добро, док Република Српска шути о томе као да се исход ове борбе ње саме не тиче и као да највећи непријатељи изопачене неоосманске политичке логике не нападају „слабијег противника“ да би у предвечерје судбинских избора извршили коначну офанзиву на Републику Српску и њене институције, њена овлаштења, њену економску моћ и њене политичке лидере са послушним и коначно освојеним правосудним апаратом.
Нажалост, само Радио Телевизија Републике Српске, са својом управом, директором и уредничким колегијом и новинарима, брани државотворну бусију на првој линији фронта и због тога је на удару из Сарајева и политичких подрума издајничке политике проданих душа, које се фале туђим патриотизмом и присвајају оно у чему никада нису учествовали.
Остали медији и агенције то „објективизирају“ помало објављују српског Де Гола (Додика) а мало српског Петена и његову колону (Мектиће, Станиће, Босиће, Шарове…) и незаинтересовано гледају према окупираном Косову, помажући „купљеном тишином“да се тај сценарио, коначно, у потпуности примени и на Републици Српској.
Али шта може бити повод оштрој реторици и дубоко подељеним ставовима везаним за судбину Бакира Изетбеговића, која се изједначава са судбином БиХ, а у коју се трпа и судбина обесправљене, нападнуте и угрожене Републике Српске?
Повод је у наступу председнице Републике Хрватске Колинде Грабар Китаровић и председника Републике Чешке Милоша Земана те у изјави министра иностраних послова Аустрије Себастијана Курца и саопштења тог министарства, те новој књизи др Мирослава Туђмана о коренима терористичке претње у Европи, који су непобитно у идеологији и политичкој пракси Алије Изетбеговића и његовог наследника Бакира, те у муџахединима и терористичким групама који су у ово доба, прије двадесет и двије године, немилосрдно и масовно клали Србе и одрубљивали главе на Озрену у околини Возуће, њих 192 невина војника и цивила, од којих је Хашки трибунал, у предмету против генерала Расима Делића потврдио ритуална клања ратних заробљеника, Срба – мушкараца, жена и деце, њих најмање 55.
Таква клања још увијек ни Исламска држава није нигде урадила тако масовно.
После ових убистава у рату, кренуле су терористичке акције: убиство радника из Хрватске у Алжиру, Хандалина ауто бомба у Мостару, убиства по Завидовићима (Келера, Божиновића, Хотића…) убиства повратника и полицајаца у Средњој Босни (Анте Вељана и других), убиство Јозе Леутара, масовна убиства које изврши Муамер Топаловић убијајући целу породицу Анђелић на Бадње вече, па убиства полицајаца у Бугојну од стране Хариса Чаушевића, напад на америчку амбасаду у Сарајеву од вехабије Мевлудина Јашаревића, убиство полицајца у Зворнику од стране Нердина Ибрића, убиство два војника у Сарајеву од стране Енеса Омерагића… и много чега другог.
Све терористичке акције у Босни и Херцеговини извели су радикални исламисти, припадници вехабијског покрета, бивши муџахедини и припадници Ал Каиде,
Одакле онда, из ког безбедносног и лудачког дискурса, уопште у јавном простору исплива теза најгорег министра у историји БиХ, Драгана Мектића:
„Не искључујем могућност да би одређене параобавештајне структуре, повезане са појединим политичарима у власти, могле инсценирати одређену врсту тероризма како би оправдале тврдње да је БиХ радикализована земља“.
Ову изјаву потврдила су два Београђана, салонски безбедњак из НАТО кухиње Зоран Драгишић и млади др Дарко Трифуновић, за београдски Блиц, истичући следеће:
Зоран Драгишић каже: „Читав свет данас се налази у тој опасности. Међутим, у целој тој ствари посебно су забрињавајуће прогнозе министра безбедности БиХ, који помиње одређене параобавештајне структуре. С обзиром на то да је протекли рат на Балкану обиловао разним намештеним инцидентима и догађајима, које су креирале разне обавештајне и параобавештајне службе, Мектићева упозорења треба примити као нешто најозбиљније. Посебно узимајући у обзир функцију коју он обавља и информације које су му на основу тога доступне.“
Дарко Трифуновић, очито без личне жеље да ово коментарише, ипак уверено каже: „Чињеница је да постоји реална опасност од терористичких напада у РС и БиХ, али је због различитих ставова које о том проблему износе разни експерти и надлежне институције доведено у питање објективно сагледавање ствари. Ако се, не дај боже, негде у догледној будућности догоде одређене терористичке активности, ко ће онда са сигурношћу моћи да утврди ко је за то одговоран – да ли су то радикални исламисти или су то параобавештајне структуре о којима су претходних дана говориле бројне познате личности из јавног и политичког живота у РС и БиХ“.
У ову бесмислену расправу о претњи која не постоји, осим као обична пропагандна и субверзивна делатност, укључио се и угледни бошњачки интелектуалац, академик Есад Дураковић, и на властиту срамоту овог и оног света рекао следеће:
„Оно чега се ја плашим, а дај боже да погрешим, јесте то да се инсценира инцидент, два, три, неки терористички акт или нешто слично са такозваних исламистичких позиција, јер за то могу да се плате људи. Онда ће имати аргумент они који нас оптужују за радикализам. Плашим се тих режираних инцидената“.
Порука ових глупих и неоправданих истраживања подстакнутих бесмисленим изјавама дебила у униформи министра је јасна: терористички напад на саме себе планирају Срби и Хрвати а вехабије „измишљају“ Земан и Колинда, о радикализацији у БиХ лажно сведочи Курц, а Мирослав Туђман једноставно није обавештен и нема појма о чему говори.
Све терористичке акције у БиХ, Европи и свету су извршили исламисти: на сиријско ратиште одлазе и враћају се – вехабије; у БиХ постоје 64 вехабијска насеља, од којих њих 22 не прихвата и не жели присуство и ауторитет исламске заједнице на своме тлу.
Из Гуантанама је дошло у БиХ пет Алжираца након осам година робијања; Ел Савах из Египта дошао је након 12 година боравка у Гуантанаму; Абу Хамза је законским решењем Бакирове већине, на предлог Драгана Мектића, пуштен из имиграционог центра на слободу а ту су и његови саучесници Аиман Авад, главни безбедњак Одреда ел Муџахедин са главним шејх ул исламом, верским вођом Имад ал Мисријем познатим као терориста из Луксора. Али, циљано обавештени и усмјерени Београђани са Бакировим подрепашима убјеђују јавност и све нас да исламисти нису пријетња.
Ту пуку пропагандистичку поставку подметнули су они који тврде да поштени људи планирају извршити терористички акт само да би нашкодили правим терористима.
Веровали или не: кретени оптужују поштене људе да су спремни и да хоће извршити терористички акт, само да би нашкодили правим терористима и потврдили имиџ БиХ као радикализоване земље, која прети да постане одскочна даска Исламске државе у њеним плановима за извођење напада на европском континенту.
Некако у овом стилу је говорио СДА-ов идеолошки пацов и теоретичар Сенадин Лавић:
Нема тероризма, нема вехабија, нема исламизма… све је то измишљотина непостојећих параобавештајних структура из Републике Српске.
Иако такве тврдње и пропагандне тезе нико нормалан не прихвата, схватајући то као порицање и прикривање чињенице да је друштво грађено из Сарајева паралелно друштво у Европи, које увлачи цели народ, набацујући му кривицу која Бошњацима уопште није потребна и која им не припада.
Бошњаци су мирољубиви народ европске традиције али „Бакирова гамад“ у Сарајеву, немају везе са народом и не занимају их последице које њихова лојалност исламистичкој политици СДА изазива по цели бошњачки народ.
Дакле, „купљена галама“ одвлачи пажњу од брадатих екстремних „шампиона“ из Авганистана, Гуантанама и Сирије а пажњу јавности усмерава на невидљиве и, у начелу, непостојеће параобавештајне структуре иза којих, наводно, стоје Срби и Република Српска.
У стварности: параобавештајне структуре, исламистичке и западне, су у Сарајеву; дрско и упорно руше Дејтонски устав и институције: некад на једном, ентитетском, нивоу а некад на другом нивоу, оном заједничком – увек подржавајући стварне терористе и измишљајући непостојеће лажне структуре, инпутирајући њима оно што раде сами и њихови штићеници са Блиског истока.
Избори који нас очекују идуће године окончаће ову агонију и хаос који су изазвали и одржавали злоупотребом јавних овлаштења и могућности које власт у Сарајеву пружа.
Када СНСД и Милорад Додик освоје најављених 50% власти и подршке народа, више неће бити могуће овако извртати све доказе објективне кривице, замагљивати суштину једне до краја назадне појаве а убијене војнике, полицајце и у експлозијама раскомадане цивиле, противно свим моралним нормама и интересу народа, претварати у лажне жртве или кривце. Та врста прљавог посла у коме, још увек, успева радикалном, екстремистичком и пљачкашком менталитету, ратног и поратног Сарајева, да целу земљу учини својим таоцем, пред Европом и будућношћу.
Свакако, поука будућим генерацијама и нашем заједничком и слуђеном народу је битна: ми нисмо изабрали вехабије за своје непријатеље нити по својој вољи или површном и сумњивом уверењу; они су ти који нас именују као такве, ударају на нас кад год пожеле, предано раде на злочину који ће нас погодити или уништити, нападајући наше најдраже – цјелу нашу стварност и живот као такав.
Они који нас ометају у отпору овом злу, наши су вечни непријатељи, и дужност наше генерације је да их препозна, именује и порази.
Џевад Галијашевић извор