Са формирањем координационог тела и националне лабораторије за утврђивање истине о последицама НАТО бомбардовања – чије се оснивање, на иницијативу више од 100 стручњака, најављује – касни се 18 година. Али су подаци до којих би ова два тела могла да дођу, уколико држава испуни обећања, Србији – која за 22 године још није пребројала ни своје жртве у „Олуји“, „Бљеску“, „Медачком џепу“, зверски убијене у Жутој кући и другим стратиштима – толико потребни да време на њих не сме да стави патину.
Да је утврђивање последица употребе муниције са осиромашеним уранијумом и хемијског загађења животне средине због бомбардовања почело непосредно пошто је Алијанса после пуних 78 дана приземљила авионе, стручњаци који пораст карцинома, стерилитета, аутоимуних и других обољења повезују са еколошком катастрофом изазваном бомбардовањем 1999. данас би своје тврдње могли да поткрепе бар неким доказима. Овако, можемо само да им (не) верујемо на реч.
https://srb.news-front.info/2017/09/20/drzhava-osniva-novo-telo-ispituju-se-svi-otrovi-nastali-od-nato-bombi/
Уколико им верујемо, више од 2.000 цивила и 462 војника погинулих током бомбардовања нису комплетиран црни биланс агресије. Јер, и осиромашени уранијум и пирален, и други канцерогени елементи који су ушли у земљу, воду, а онда и у ланац исхране, убијају са задршком.
Размере злочина су толике да нема те комисије која би могла да сагледа све. Да поброји сваког „покошеног“ најагресивнијим малигним туморима који су, можда, директна последица бомбардовања, или да побележи све развојне проблеме младих у пубертету које може да изазове пирален „ослобођен“ приликом гађања трансформатора у Бору, Крагујевцу, Лучанима…
Ови подаци, без дилеме, морају да се систематизују колико је то могуће. За прошлост, садашњост, за будућност. Јер, ако све заборављамо, шта нам остаје?
Аутор: Биљана Радивојевић
Извор: Новости