Након што су заузели привредно и саобраћајно чвориште на Еуфрату, борци Башара ал Асада су прешли ријеку, у паничној журби да престигну од САД помогнуте Курде.
Након заузимања Деир ез-Зора, о чему је Фронтал.СРБ већ писао, дошло је до стратешке прекретнице у сиријском рату.
Дио града је прије доласка Исламске државе (ИД) био на страни опозиције и ратовао против сиријске власти признате у УН, али у вријеме опсаде је помаган искључиво од Асада и Русије, па нема сумње да ће након деблокаде радије опет изабрати ту страну, него Курде или ИД, чије снаге се још одржавају у дијелу града. По начину како се у граду Рака борци ИД још држе у окружењу од краја јуна ове године, прилике су да и из дијела Деир ез-Зора који контролишу, неће бити баш тако лако истјерани.
У кампању су се укључиле и тзв. Сиријске демократске снаге (СДС), што су у суштини курдске јединице које Турска, али и ЕУ, са политичке тачке гледишта сматра терористичкима. То није сметало Американцима да у рату за Сирију након руског укључивања напрасно изаберу Курде као савезнике, те по ријечима турског предсједника Реџепа Тајипа Ердогана, до сада испоруче преко 300 шлепера војне технике и наоружања. У исто то вријеме, Турској САД одбијају испоручити и оружје које је давно наручила и платила.
ФОРСИРАЊЕ ЕУФРАТА
Чак је и Амак, новинска агенција ИД, признала да су снаге сиријске власти успјеле да пређу Еуфрат, па у то тренутно не вјерују једино Курди. Барем у званичним саопштењима. Они су са сјевера пришли на дохват Еуфрата и сјеверног дијела Деир ез-Зора, али су у напредовању заустављени бомбама из руских и сиријских авиона. Барем тако они кажу.
Саопштења и љутње Американаца и Курда, у којима се осуђују ови напади јер је “напад на оне који се боре против ИД, истовремено подршка тероризму” са становишта поштене процјене и природне логике су у најбољу руку лицемјерне. Ваздухопловне снаге САД су у неколико наврата бомбардовале, не само аеродроме и војне базе сиријске владе, већ су управо на подручјима јужно од Раке, односно јужно од Еуфрата гдје су се сусреле Асадове и курдске снаге, бомбардовали снаге званичне власти како би их зауставили, те омогућили Курдима заузимање што веће територије.
Осим тога, САД су обарале авионе чланице УН, те у актима агресије посветили дужну пажњу да Асаду онемогуће деблокаду пута Дамаск – Багдад, тј. да осигура своју границу са Ираком. Снаге из Дамаска још увијек то нису успјеле, што довољно говори о озбиљности америчке намјере и поред руског присуства.
На грбу курдских СДС Еуфрат је означен као граница њиховог планираног посједа, односно будућег сиријског Курдистана. Зато је он магична граница. Упад снага са командом у Дамаску преко исте, зато је почетак ноћне море. Нажалост, ово је и још једна од прекретница сиријског рата, у којем би савезници могли постати непријатељи.
ТУРСКА ПОНОВО УЛАЗИ У СИРИЈУ
Турска је већ заузела велики дио територије у Сирији, како би спријечила Курде да имају територијалну цјеловитост на сјеверу и уз турску границу. Најављен је референдум о независности Курдистана у Ираку, коме се противе скоро па сви сем Курда самих. У Сирији је Турска изузетно нервозна, те се у свјетлу ових промјена на терену спремила за нови упад на територију сусједне суверене државе, а у нади да ће успјети да заузме курдску територију уз своју границу, сјевероисточно од Алепа.
Алепо је, наиме, град који и данас има четврт под курдском контролом, што је живи подсјетник на савезништво које су Курди и Асад имали у вријеме премоћи заједничког непријатеља, по имену ИД. Када су Турци под изговором да протјерују ИД даље од својих граница, војно ушли у Сирију и срели се са снагама из Дамаска у рејону града Ал Баб, на тај начин су трајно раздвојили двије територије под контрлом Курда. Што су једино и желиле.
Источна курдска енклава је преко границе са Ираком почела да добија огромне количине наоружања и технике од САД, док је западни дио још недосањаног Курдистана око града Ефрина у полуокружењу турских, и снага комбинованих од турске војске и сиријских арапских исламиста. Сада Турци отпочињу нову офанзиву са југа поменуте енклаве, уз помоћ најокорјелијих исламиста који се боре против Асада. Користећи забављеност Русије и званичног Дамаска око сламања ИД на Еуфрату, гомилају људство и технику у околини града Атимах.
МОГУЋНОСТ СВЕОПШТЕГ АРАПСКО-КУРДСКОГ РАТА
Још увијек на веиликој територији коју на сјеверу контролишу курдске СДС, у близини града Ал Камишли, Асадова власт има контролу над војним аеродромом и приступ граничном прелазу са Турском. Такође и нешто јужније има још двије енклаве. Једну у граду Ал Хасаках, а другу опет око војне базе у близини мјеста Кавкаб.
Све би то ускоро могло да пређе у опсадно стање, јер национално полетни Курди не одустају од плана да све територије Сирије које су сјеверно од ријеке Еуфрат припадну њима. Асад форсира Еуфрат и покушава да напредује што више на сјевер, како би сусретом са Курдима одсјекао могућност напредовања истих ка југоистоку, гдје се налазе и највећа нафтна поља у Сирији.
Обзиром да све снаге које потпомажу рат у Сирији раде то да би она страна која је са њима у савезу заузела што већу количину нафтоносних поља, те обезбједила за себе финансирање будуће обнове земље, ушли смо у завршницу трке коју воде Асад и Курди, односно Русија и САД.
То је све врло опасно јер у условима историјских тежњи, правди и неправди; националних заноса и ослобођења, тежњи за промјеном уређења и повећањем права жена; а потогово увезених геостратешких планова суперсила, планираних им профита, те интереса сусједних Ирака, Турске, Израела, Либана, Јордана, те регионалног обрачуна Ирана и Саудијске Арабије; изазивање рата између Арапа и Курда би дефинитивно била катастрофа коју би преко новог вала “избјеглица” осјетила и Европа.
Фронтал/Восток