„Дојче веле” анализира корене популарности немачке канцеларке која се и даље не смањује
У трци за свој четврти мандат немачка канцеларка Ангела Меркел једноставно користи опробани рецепт – бирачима поручује „знамо се“, пише Дојче веле анализирајући корене њене несмањене популарности. Онај ко жели да зна зашто је Ангела Меркел тако дуго на власти, одговоре мора да тражи изван њене странке. Унутар странке Зелених, која је природни противник демохришћана, много је похвала на њен рачун.
Меркелова је остварила оно што су Зелени увек захтевали: напуштање атомске енергије и прихватање избеглица, а чак и бивши лидер СПД, актуелни министар спољних послова о канцеларки може рећи само најбоље: „Увек је била фер и поуздана“.
Сада Меркелова јури свој четврти мандат. Како ствари стоје, Немци се ње нису довољно ни нагледали ни наслушали. На предизборним анкетама котира се високо, те су избори, чини се, већ свршена ствар. Зато се четврти мандат не доводи у питање, пише ДW.
Чак је и Хелмут Кол 1994. започео четврти мандат. Мирисао је улазак у уџбенике историје. Након уједињења Немачке је пројекат евра био високо на његовој агенди. Волфганг Шојбле, тада престолонаследник у странци демохришћана, није веровао да Кол то може. Последње четири године Коловог мандата биле су дуги опроштај од култног канцелара. На крају је за њега остало само сажаљење, а и дошло је време за Герхарда Шредера.
Године 1961. је и Конрад Аденауер започео четврти мандат. Он се такорећи сам прогласио, но остварио је само пола четворогодишњег мандата.
Меркелова је дуго размишљала да ли да се кандидује. Имала је добре разлоге за дилеме. Јер лето 2015. било је прекретница.
Милион избеглица скоро су је коштали функције, у њеној станци је одјекнуо земљотрес. С друге стране, она је постала „мајка Храброст“ у сваком друштвеном и политичком миљеу, али избеглице су је коштале дела политичке моћи, упркос томе што се дистанцирала од своје познате реченице „успећемо“ и прихватила критику.
Да се ипак кандидује преломиле су околности изван Немачке. Трамп, Брегзит, криза ЕУ, десничарски популизам, Путин, Ердоган – Меркелова се стога види као сигурна лука у времену неизвесности.
Као протестанткиња је осећала обавезу да не побегне главом без обзира када постане густо. Њеном супругу Јоахиму Зауеру се приписује оцена да би својевољни одлазак канцеларке – иако је грађани и даље желе – био нека врста надмености.
А ту је још и фактор моћи. „Мораш“, говорили су јој чланови странке, док је месецима размишљала о новој кандидатури. То је Меркелова сама испричала делегатима на конгресу у децембру. Наводно се коначно одлучила 9. новембра када је Доналд Трамп победио на америчким председничким изборима.
И од тада је схваћена као анти-Трамп.
Из њене политичке каријере се памти реченица да не жели са функције отићи као „полумртва олупина“. Као рационална особа већ се доказала, а изгледа да је у довољно доброј форми да посао у Берлину обавља још четири године.
Наравно, јер је допадљива и на међународној сцени. Њујорк тајмс прогласио ју је „последњом моћном бранитељком Европе“. То је обавеза.
Меркелова је кормилар политичког брода и за то сноси одговорност. То је обилно користила. До даљњег је укинула војну обавезу, напустила је атомску енергију и отворила границе за избеглице. Сачувала је имиџ снажне канцеларке која рачуне полаже само Бундестагу.
Парадоксално, Немци у анкетама увек већински траже да се ограничи број мандата на челу владе, али ипак бирају по навици.
Тако је Конрад Аденауер владао 13 година, Хелмут Шмит скоро девет година, Хелмут Кол 16 година, Герхард Шредер седам година. А за време владавине Меркелове се у Италији измијенило чак седам шефова владе.
О разлозима дуге владавине Меркелове може се свашта рећи. Њој треба много времена док донесе одлуку, али када је донесе, нема повратка. За критичаре је то оклевање. Али то јој пролази. О реклами пред изборе не мора много ни да мисли.
Пре четири године била је довољна реченица: „Знамо се“, закључује се у тексту.
Танјуг