Говор Доналда Трампа у Генералној скупштини Уједињених нација крајње је контрадикторан — с једне стране, каже да ће се залагати за свет сарадње и хармоније, а онда да ће двадесет и шест милиона људи да збрише са земаљске кугле. Павле Јевремовић, бивши амбасадор Србије у Бриселу и УН, овако за Спутњик коментарише последње обраћање првог човека САД које усталасало планету и отворило бројне контроверзе.
Да ли сте очекивали Трампову ратоборну реторику за говорницом УН?
С обзиром на досадашње његове изјаве о разним питањима, то није било ништа ново. Ипак, Трампу је ово био први међународни наступ пред Светском организацијом где је изнео експозе о свом виђењу међународне ситуације и света. Заседање је било значајно, јер је праћено крупним догађајима- Европу и даље тектонски потреса „брегзит“, а с друге стране ратна жаришта се у основи не смирују.
Како тумачите Трампову изјаву да жели хармонију и пријатељство, али да неки делови света треба да иду дођавола?
Тако је то са америчким председницима. Слично је било и са Реганом, с тим што је он имао много јачи тим око себе и више политичког искуства, тако да су се људи мање хватали за главу кад он прича. Са Трампом није тај случај. Разумљиво је да су реаговања неуједначена. Нико не жели да буде оштар према америчком председнику, нарочито из редова савезника.
Немачка канцеларка је, међутим, рекла да је против његовог наступаи најављене инвазије на Северну Кореју.
Немачка и Меркелова, пре свега, на прагу су избора, друго, реконструкцијом Европске уније, Немачка, не својом вољом, преузима једну од централних улога. С друге стране је значајни партнер и у основи сусед Руске Федерације.
И аустријски председник је после Трамповог говора био забринут због„ретроградног наглашавања националних држава“?
То је сад већ универзални феномен. Улазимо у једну нову епоху коју не можемо тачно да дефинишемо као резултат глобализације, престанка биполарности света, где су постојала два економски и социјално моделирана модела. Тога више нема. Природно је да се локалне средине враћају традиционалним вредностима. Захваљујући динамици модерних средстава информација, јавност се политизује неким дневним, текућим питањима, а онда је ту ослонац на традиционалне вредности и национализам. Оне су увек при руци. У последњим мемоарима, Крис Патен говори о повратку идентитету, јер не важи то само за Европску унију него и за блоковске глобалне структуре. Кад улазите у такву једну организацију у којој постоје строга правила, ви морате да се прилагођавате трендовима светске политике или водећих земаља, али онда елементи идентитета бивају потиснути у други план.
Хоће ли Трампа узнемирити поруке које му долазе из Европе?
Он верује у финансијску и војну моћ, то су испреплетани односи. Колико је свет зависан од Америке, тако је Америка зависна од света. Ово је феномен узбурканог света који називамо мултиполарним, глобалним. Да се не ради о озбиљним стварима као што је претња нуклеарним обрачуном, то би изгледало смешно.
Трамп је са говорнице поручио да су му непријатељи и Северна Кореја и Венецуела, донекле и Иран, али није споменуо Русију…
То је Трампов прагматизам. Као послован човек, он је веома добро упознат са ситуацијом у Русији, пословао је са њима. У председничкој кампањи Русија је постала контроверзни фактор, а њега су оптуживали да се са Москвом договарао испод жита, зато је боље да то не дира. Зна да је Русија озбиљна земља, а и са друге стране, из Москве долази пружена рука сарадње.
Генералној скупштини УН присуствовао је и председник Србије. Рекао је да треба да останемо ван радара великих сила и да не будемо на списку земаља које је Трамп слао у пакао. Како оцењујете ту изјаву?
Тако како је речено. Ту поруку схватам као упозорење да морамо да водимо рачуна. Боље је да останемо сталожени и да водимо рачуна о својим непосредним интересима и положају. У свету ће се јавити идеја неког новог детанта, не у смислу биполарног, али ћемо морати да водимо рачуна о међународном праву и конвенцијама понашања, тако да је боље бити ван радара тих вашарских свађа. Претеривања су и у Пјонгјангу и код Трампа у Вашингтону.
Да ли очекујете да ће амерички председник посетити Србију нареднегодине?
Без обзира на то што смо ми величине половине Менхетна, признати смо од међународне заједнице и наш председник је позив упутио. Међутим, када се поведе такав разговор, нормално је да се амерички председник захвали на позиву и каже: „Обећавам, доћи ћу“. Питање је када ће се то и реализовати. Потребан је озбиљан рад и план, јер посета мора да има неки садржај. Природно би било да то буде у оквиру једне турнеје и посете у региону. За Србију би било веома корисно да нас Трамп посети, јако дуго нисмо имали посету на том нивоу.
Много се причало о потезу шефа наше дипломатије Ивице Дачића у разговору са америчким председником. Колико се то променило у односу на неко Ваше време?
Прво, то није била Генерална скупштина, него радни састанак. Атмосфера је мало релаксиранија, мада је све било снимљено. Није баш уобичајено, али је протокол данас доста флексибилнији. Обично, контакт са председником мора бити договорен, јер је сваки секунд планиран, али пре него што почне дебата постоји рупа у програму. Јесте то мало неортодоксно, али ја не бих превише замерао министру Дачићу. Сећам се, на самиту ОЕБС-а у Паризу, био је елипсасти сто, ту су биле главне земље. Наш члан председништва пришао је Горбачову и мало су се испричали приватно. Министар Лончар је тада разговарао са председником Бушом док нису почели да се одвијају званични дијалози. Није то ништа неуобичајено, мада, замислите да су остали стали у ред да им потписује слике и да га питају за здравље.
Трамп је рекао да је одлучио да ли ће се Америка повући из споразума са Ираном, али није желео да каже хоће ли или неће…
Напад и претње Ирану су изречене у време председничке кампање и онда је тражио сваки аргумент где би критиковао Обаму и да кроз ту критику добије подршку ортодоксног јеврејског лобија. Где многи греше? Иран је једна озбиљна цивилизација и земља. Тренутно је у том блискоисточном амбијенту велико острво стабилности и политике. Вероватно је Трамп свестан тога, али може му се. Шта би то значило да се анулира споразум са Ираном? Не би Иран одмах направио атомску бомбу, али то би значило санкције и урушавање великих послова. Разлог може да буде и петролејски свет и сива зона. Иран се враћа на тржиште као велики произвођач и извозник нафте. Саудијска Арабија то не може да поздрави и могуће је да ће да изгуби привилеговани положај који је имала док је Иран био изолован. Питање је шта ће урадити Израел? Нетанијаху је аплаудирао Трамповом говору. У овим силним конвулзијама којима смо сведоци последњих година, Израел се понаша као да се то на њих не односи.
Нећемо пре 2025. године у Европску унију. Колико Вам то далеко изгледа?
Лицитирање са датумом траје већ седамнаест година. Ми никад нисмо поштено обавили свој домаћи задатак тако да не можемо другоме да замерамо. Многе ствари су се догађале иза завесе. Све земље бивше Југославије требало је да имају једног комесара да се мало поједностави та структура европске комисије. Сећам се да је врло утицајан човек из врха ЕУ рекао: „Не може Хрватска да се нада да ће ући пре Србије“. Онда смо ми запетљали око хашких бегунаца и то нас је страшно коштало. Нека мисли ко шта хоће, али да смо оставили комплекс тешког наслеђа распада Југославије за собом пре више година, где би нам био крај.
Како Вам се чини ситуација у Шпанији пред референдум о независности Каталоније?
Поредећи са нечим што смо ми недавно прошли — то јако опасно. Кад се пређе линија у политици и прибегне насиљу, јако је тешко вратити се, а резултати су крајње сумњиви. Не знам да је историјски то негде успело, а још ако би се догодило насиље, онда нема повратка.
Да ли може да се врати назад ово што се дешава на улицама Каталоније?
Још може. Мора да буде оно нешто „гив енд тејк“. Морате да дате нешто да бисте заузврат добили. Шпанија је озбиљна земља и требало би врло пажљиво да размисле како да се врате на политички дијалог. Оваква ситуација само распаљује локалне страсти. То је један од разлога зашто је Шпанија била уздржана око косовског питања.
Је ли Косово на прагу добијање војске?
То питање је доста тешко одбацити, јер ако је суверена држава, онда бисте можда могли целу ствар да одложите. Водити пажљиво смишљен дијалог — Косову дати гаранција безбедности да му војска није потребна, можда некада лако наоружање због елементарних непогода, јер тамо имате снажно међународно присуство.
Да ли је косовска дипломатија вештија од српске?
Они имају јасан циљ — да уђу у међународну заједницу. Кроз ове минуле деценије Албанци су прихваћени у свету као напаћена измалтретирана етничка групација. Уградили су се у тај један систем међународних институција и комуникација. Тешко је то сад ограничити. Косовом се у Стејт департменту некад бавио средњи, а сад нижи ешалон. Записано је који су аксиоми те политике, они се не мењају и од тога нема одступања.
Шта пише за Србију?
Нисам имао прилике да прочитам, али, отприлике, „признавање“ (Косова), па ће онда да се види да је лакше. Спољни свет гледа тешку ситуацију на Балкану. Склони су упрошћеном посматрању. Кад се урушила политика Београда у разним фазама од СФРЈ до Милошевића, не упуштају се у то ко је више, а ко мање крив. Нажалост, наша политика је била да немамо политику. Док се тражио дијалог, нека комуникација да почне то разводњавање кризе, ми смо били одлучно против тога.
Спутњик