Према досадашњим излазним анкетама са бирачких места, на изборима за Бундестаг, које је обележила и врло висока излазност (75-76 одсто, пет одсто више него 2013. године) воде владајући демохришћани (ЦДУ-ЦСУ) канцеларке Ангеле Меркел са 32,9 одсто гласова.
За њима следе њихови млађи коалициони партнери, али и изазивачи на овим изборима, социјалдемократе (СПД) Мартина Шулца са 20,8 одсто подршке бирача. Досадашња владајућа „велика коалиција“ је, у укупном збиру, изгубила око 13-14 одсто одсто гласова. Социјалдемократе су оствариле најгори резултат од 1949. наовамо, док се ЦДУ вратила на ниво из 2009. и резултат који је тек нешто бољи од оног из 1949, када је имала 31 одсто.
Своје позиције су успели да задрже Левица (Die Linke), добивши 8,9 одсто гласова, као и Зелени са девет одсто бирача. Либерали (ФДП) са харизматичним и лепушкастим лидером Кристијаном Линднером су се на велика врата вратили у Бундестаг са 10,5 одсто, удвостручивши број бирача. Ипак, једини стварни и прави победник ових избора јесте антимиграциона, евроскептична, па и благо националистичка Алтернатива за Немачку, која досад није имала представнике у Бундестагу, а која је освојила 13,1 одсто, више je него утростручила своје бирачко тело, постала трећа политичка снага у Немачкој, а могла би и понети ласкаву титулу лидера опозиције.
Уместо досадашње четири, односно пет странака од 1990. наовамо, сада ће, први пут од Другог светског рата, у Бундестагу бити чак шест партија. Полтичка равнотежа и политички живот у Немачкој постају озбиљно компликовани, што је Спутњик и најавио пре неколико месеци, односно пре годину дана, чиме се показало да, осим што говори оно што други прећуткују, Спутњик уме добро и да предвиђа.
Наиме, иако је још једном успела, упркос отписивањима многих, да победи и највероватније обезбеди канцеларски мандат четврти пут заредом, чиме се изједначила са „политичким оцем“ Хелмутом Колом, Ангела Меркел нема баш превише разлога за славље. Напротив. У оваквој констелацији снага, ово би се могло, дугорочно гледано, испоставити као – Пирова победа и „лабудова песма“. А ево и зашто.
Прави тријумф Меркелове, а и за немачку политичку сцену најбоље, односно најбезболније решење, била би традиционална црно-жута коалиција ЦДУ-ФДП, уз све компликације на ширем европском плану (око реформе еврозоне, на шта либерали имају бројне примедбе). Оно би бар давало неке наде за евентуални поновни успон социјалдемократа и зелених, па чак и левице. Овако, постоје само два решења. Оба су лоша. Не зна се које је горе.
Прво, не сасвим искључено решење, упркос првим изјавама Мартина Шулца да СПД одлази у опозицију, јесте наставак „велике коалиције“, или, с обзиром на оволики губитак подршке, боље речено – „великокоалиционог мрцварења“.
И то не толико због унутрашњих, колико због структурних дешавања на спољном плану (огромна конкуренција јефтинијих, а све квалитетнијих производа Кине, Индије, Индонезије, Филипина, Мексика, Бангладеша, Нигерије и осталих егзотичних дестинација за инвестирање, због чега се у ЕУ, па и у Немачкој, мора ићи на даље обарање цене рада, а ту су и сукоби са Трампом, Путином, Ердоганом и Британцима, итд.)
У том случају, на наредним изборима 2021, чак и да ЦДУ не изгуби превише и не падне испод 30 одсто, што у овом моменту више не делује тако невероватно, социјалдемократама готово сигурно следи ерозија и озбиљно им прети судбина француских социјалиста, као и холандских социјалдемократа, који су ове године доживели тоталну катастрофу, што је Шулц вероватно и имао на уму. У том случају би следио даљи раст АфД, који би тако имао шансе да постане и друга странка по снази, што би, уз благи раст левице, пре или касније довело до тога да буде потребна не тројна, него и четворна – „Франкенштајн коалиција“ тј. коалиција свих мејнстрим странка, изузев Левице и АфД.
Друга, за сада извеснија солуција, јесте црно-зелено-жута коалиција („Јамајка коалиција“: ЦДУ-Зелени-ФДП). Иако би и ова коалиција имала прилично стабилну већину у Бундестагу, она је врло потенцијално нестабилна због дијаметрално супротних агенди Зелених и ФДП о екологији и развоју индустрије, затим о мигрантима и о питању помоћи задуженим чланицама ЕУ. Она би, са становишта политичког мејнстрима, била кориснија јер би донела предах социјалдемократама, па би гласови умерењачког и опортунизму склоног мејнстрим бирачког тела (ЦДУ, Зелени, ФДП) могли да се одлију управо њима. Оно што би представљало проблем јесте то што би, било Зелени, било ФДП, а највероватније и једни и други, били у озбиљном ризику да се на следећим изборима 2021. нађу испод цензуса. То би даље значило обнову „велике коалиције“, могуће са СПД као старијим партнером. Даљи раст АфД и Левице се и овде подразумева, на рачун ФДП и Зелених, и у нешто мањој мери, ЦДУ. Овај сценарио на неки начин представља одлагање првог тј. одлагање неминовног.
Хелмут Кол, ментор Меркелове, заувек ће остати упамћен за сва времена као што је остао упамћен и „гвоздени канцелар“ Ото фон Бизмарк – „канцелар ујединитељ“. Ако нешто озбиљно не предузме да се стање у Немачкој и ЕУ промени, за шта, као што је већ речено, структурни услови нису нимлао обећавајући, Ангела Меркел би лако од Mutti (мама), и „спаситељке ЕУ“ врло лако могла да остане упамћена као гробар(ка) Европске уније.
У сваком случају, једно је сасвим извесно и сигурно – овако фрагментирана политичка сцена неодољиво подсећа на политичке системе земаља у транзицији, попут Србије од 1991, где је политички живот – нимало досадан. Томе је, разуме се, у не тако малој мери допринела и сама Немачка. А како се већ 17 година може чути како Србија и Срби треба да се што више угледају и да уче од Немачке и Немаца, можда је време да Немци почну мало да уче од Срба. Макар у политици. За промену. Неће шкодити.
Спутњик