Има ли веће жртве од положеног живота за отаџбину. Има ли веће обавезе за сваког од нас, сем да те жртве памтимо. Да хероје никада не заборавимо. Памти мој народе.
Србија се јуче одужила свом хероју. Србија је показала да памти херојски подвиг јунака који је својом храброшћу показао како се воли и брани Отаџбина. Херојски подвиг мајора Милана Тепића код сваког Србина треба да изазива поштовање и дубок наклон.
Тог 29 септембра 1991, док су хрватске паравојне јединице злогласне „Зенге“ попут оса нападале, углавном голобраде војнике ЈНА, мајор Тепић доноси одлуку којом улази у историју.
Не желећи да допусти да у усташке руке падне значајна количина муниције и минско-експлозивних средстава у касарни у Бјеловару, мајор Тепић је донео одлуку готово идентичну оној, коју је два века раније на Чегру донео славни Стеван Синћелић. Одлуку, којом нас је подсетио да од славних предака учимо и да њихов пут, кад затреба следимо.
Речи мајора Тепића « Једном људи дају реч, она остаје или се погази. Ја сам дао реч да ћу бранити ову земљу ако јој буде тешко”, иречене пре него што ће себе и магацин са муницијом дићу у ваздух, показују како се брани отаџбина.
Пре него што ће свесно свој живот положити на олтар отаџбине, мајор Тепић је се последњи пут обратио својим војницима. Према неким изворима ово су биле последње речи Синђелића из Бјеловара:
»Војско, слушајте ме добро! Не знам колико ћемо моћи још овако да издржимо, усташе ће тек жестоко навалити и настојати да нас заскоче. Зато су пажљиви са ватром и избегавају да ударају по складишту, јер ово што ми имамо овде за њих је више него драгоцено. Искључиво је моја брига да они то не добију у руке, јер можете замислити каква би то трагедија била за наш народ. Ово је моја давна одлука и молим да се не коментарише. Кад дође тренутак да се више не може издржати и кад дође мука до ока, тражићу да се удаљите на пристојну удаљеност од главног објекта. Дакле, не замерите ми ако сам негде према неком од вас погрешио, али хоћу две ствари да урадим уз вашу помоћ: да усташама не дам Беденик и да ви останете живи. Нека неко од вас сачува овај мој ратни дневник. Вољно и збогом, јунаци моји!“
Након тога, мајор издаје војницима наређење да се повуку на безбедну раздаљину.
Голобради младићи су послушали свог претпостављеног, сем једног.
Стојадин Мирковић-Цоле , 19- годишњак на редовном одслужењу војног рока се оглушио о наредбу. Цоле је остао да би испунио заклетву коју је положио када је обукао униформу.
Његов транспортер је тврдоглаво као Цоле одолевао нападима Зенги омогућавајући друговима да се повуку, све док није погођен зољом. Тврдоглаво момче из села Горње Лесковице близу Ваљева је тим чином отишло у легенду.
Можда је и тада, као и сада 26 година касније, била сунчана и лепа јесен, можда је девојка чекала Цолета да се врати из Армије, да у родном селу направе свадбено весеље, а он је изабрао да живот положи на браник отаџбине.
Има ли веће жртве?
Памти мој народе. Памти своје хероје.
Испричај причу о њима са поносом својој деци, испричај је онима којима је памћење слаба тачка, испричај странцу, путнику намернику.
Превише је у Србији крајпуташа тишине, заборављених хероја, а не би тако требало да буде. Никако не би требало.
Лола Ђорђевић