Шпанија пада у територијалну кризу чији исход разматрају аналитичари са обе стране океана. У провинцији Каталонија локалне власти планирају да 1. октобра одрже референдум о независности, у току су масовни протести а ухапшено је и више лица.
Стручњаци сматрају да се Шпанија и Каталонија налазе у таквом клинчу који говори о њиховој апсолутној неспособности. Али тешко је веровати да би се у једној цивилизованој Шпанији ствари могле одвијати по украјинском сценарију. Догађаји у Каталонији нас терају да се присетимо једног догађаја од пре скоро четврт века у једној такође просперитетној земљи Канади када је ова земља скоро изгубила своју највећу покрајину.
Канада већ десетинама година представља веома привлачно место за живот. Ове године према рејтингу BAV Consulting и US News & World Report, она је заузела прво место у номинацији „Највеће тржиште рада“.
Ако питате Канађане који је од политичара имао најзначајнији утицај у новијој историји земље скоро сви ће рећи да је то дугогодишњи владар Пијеро Елиот Трјудо који је био премијер у периоду 1968-1979 и 1980-1984. Трудо је био бриљантан интелектуалац који је студирао политичке науке, право, историју и економију на Универзитету у Монтреалу и Паризу, на Харварду и Лондонску економску школу. Није скривао своје левичарске идеје чак је 1951. године посетио и стаљински СССР. То није остало без последица па му је био забрањен улазак у САД а ФБИ му је отворио досије.
Трудо је поставио себи циљ да изгради праведно друштво без револуције и концентрационих логора. Он је изградио друштвени систем који постоји и данас а који је назвао „социјализам са људским лицем“.
Трудо је био францускојезични Канађанин са Квебека.
Огромна већина становника Квебека говори француским језиком. Англојезично становништво углавном је концентрисано око Монтреала са предграђима и њих је око 3,5 милиона, као и на граници са провинцијом Онтарио. Некада је источна Канада била углавном францускојезична али су средином 19.века Британци остварили превласт. 1867. године потписан је Конфедерални споразум о уједињењу земље од Атлантског до Тихог океана (Канада је ове године прославила 150 година постојања). Сепаратисти са Квебека сматрају да је споразум био незаконит иако је за њега била већина становништва.
Ја имам познанике из Русије који су у Канади још од педесетих година. Тих година на Квебеку су у политичкој и пословној сфери преовладавали англојезични становници који су показивали отворени презир према Квебеку. У данашњој Канади то је тешко замислити. Још је теже замислити да до 1960. године канадски Индијанци нису имали право гласа али то су историјске чињенице.
Шездесетих година дошло је до потискивања англојезичног становништва Квебека. Криза је кулминирала крајем шездесетих захваљујући активностима Фронта ослобођења Квебека (FLQ). У јесен 1970. године сепаратисти су у Монтреалу убили британског трговинског представника.
Влада Пијера Труда испунила је неколико захтева (FLQ), дозвољено им је да се обрате посредством радија.Ради спречавања нереда у Монтреал су упућене војне јединице. Али Канада је остала мирна, до директног сукоба није дошло. Сепаратисти су схватили да их очекују догогодишње казне затвора и невољно су прихватили да казну замене изгнанством.
Сепаратистима је Куба пружила политички Азил. Зашто баш она? Сепаратисти су имали у свом програму низ комунистичких идеја, а такође Куба и Канада су имале блиске односе па је Куба желела да буде посредник у решавању унутарканадског конфликта.
Након тога сепаратисти су се преорјентисали на мирну форму деловања. Њихову идеологију преузела је Партија Квебека која је победила на изборима 1976. године. Она је прогласила курс одвајања Квебека од Канаде. 1980. године сепаратисти су организовали референдум за независност и изгубили. Преко 60% становништва гласало је за Канаду.
14 година касније Партија Квебека добила је већину за референдум у Националном парламенту Квебека. Референдум је био одређен за 31. октобар 1995. године. Лично сам га пратио преко телевизора са мале удаљености.
Лидери сепаратиста били су премијер Квебека Жак Паризо и представник франције Блок Квебека у канадском парламенту Лусијан Бушар (они су лобирали за сепаратизам али нису одговарали за то у Канади).
За разлику од времешног Париза Бушар је имао једва педесет година и изгледа је харизматичније што су говориле и анкете. Али недуго пре референдума он се нашао у болници из више разлога и једва избегао смрт због нехата лекара. Али грешком му је ампутирана нога. Истрага није открила да се ради о завери лекара а несрећа је Бушару донела политичке поене.
За сепаратисте је агитовало неколико ТВ канала на Квебеку и поједина локална штампа док су федерални медији агитовали за јединствену Канаду. Сви су организовали скупове, слали телеграме на Квебек, звали и непознате особе како би агитовали за глас од кога ће зависити судбина државе.
Улогу главног пропагандисте јединствене Канаде преузео је премијер Жан Кретен а главни адут је била његова националност- франко-канађанин. Овај став је заузела и Савез корена народа.
Непосредно пред референдум англојезично становништво Квебека саопштило је да ако сепаратисти могу да се одвоје од Канаде могу и они од Квебека. Сличан став заузели су и Индијанци који су живели на северу провинције.
„Ако делимо Канаду делимо и Квебек“- рекао је премијер Жан Кретен.
Заузврат, власти провинције прогласили су недељивост њених граница.
За бившег грађанина СССР који је неколико година раније преживео распад земље све је било тужно. И престао сам да бринем тек кад су сепаратисти изгубили референдум резултатом 49-51% а резултате нико није доводио у питање.
Од тог момента прошло је скоро четврт века а сепаратизам на Квебеку није исчезао. Напротив константно држи федералне политичаре у неизвесности. На изборима 2012. године поново је победила Партија Квебека што су многи сматрали припремама за нови референдум. Али њихове прогнозе показале су се неоправданим.
Ваш дописник живи већ дуже време у Канади и добро познајући стање у овој земљи сматра да у скоријој будућности сепаратисти неће остварити своје планове. Основна препрека за то је здрав конзервативизам Канађана, чак и француских јер сви они имају станове, посао, породицу и планове за наредне године.Они могу да се радикално преокрену али то је мало вероватно.
Али то је Канада, а шта ће се десити у Шпанији? То ћемо знати у скорије време. Пратите новости из Каталоније.
Станислав Вариханов- Правда.ру