Једног дана када неке наредне генерације буду сагледавале овај историјски период, претпостављам да ће, анализирајући архиве медија нашег времена, као кључна два догађаја издвојити долазак „Икее“ и долазак „мигова“.
У реду, убиство певачице је ван конкуренције, а и исход је још у домену таблоидних нагађања, па ћемо за сада сачекати завршни том жутих страница. Но вратимо се „Икеи“ и „миговима“. Занимљиво је то што оба случаја то што смо добили треба састављати.
У првом случају, склапање шведског намештаја је светски познат „моменат” за купце робе из њиховог асортимана. У другом случају, растављање ваздухоплова је само резултат једне од уцена, пардон, једног од услова који су поставиле државе чланице НАТО, чије је небо наши ловци требало да прелете. Нису комшије криве и злонамерне, већ нису независне. Њихови економски и војни колонијалисти не дозвољавају прелет наших авиона. Страх неки, шта ли је?
У сваком случају, ево их!
Ево таса на ваги који може превагнути ка миру, само ако се довољно брзо саставе и загрме на паради 20. октобра. Биће то празник уз посебног госта, министра војног Руске Федерације – Шојгуа. Додуше, то неће обрадовати прозападну камарилу, нити другосрбијанце, који су доскора чврсто веровали да је Путин само наМИГнуо Србији уз прекрштене прсте иза леђа. И баш због тога, осим безбедносног аспекта, долазак руских, пардон, од данас српских „мигова“ важна је симболика и подгрејана нада да се можда ипак нећемо „ородити” са сопственим џелатима.
У ери изразитог мазохистичког форсирања европског пута Србије и евро-атлантских интеграција тај поклон (да, поклоњено нам је шест авиона) јасна је потврда да Србија није одустала од јачања сарадње са Русијом, да Русија није дигла руке од Србије, иако смо се више пута показали као непоуздани партнери. Са авионима и упутством за склапање стигло је и симболично упутство за „репарацију” наших братских односа.
Још једна прилика, још једна пружена рука, још једна мишица за обарање руку на Балкану. Мишица због које ће се, верујем, руке обарати за суседним столом. После срозавања војске на најниже гране и самим тим са знатно лошијом дипломатском тежином у разним дијалозима, ово је најбољи могући бајпас до макар пристојног опоравка војске (доласка тенкова, ракетног система и другог, вероватно опет у деловима).
Да сам власт у Србији, на један прост (могуће и очекиван) начин бих рекао – хвала. Беше хуманитарни центар у Нишу још нема дипломатски статус? Ево прилике! А и време је.
Ало
Аутор: Бошко Козарски, оснивач српско-руског центра