Дан после историјског референдума који може да доведе до распада Шпаније. Европска унија: Поштујемо уставни поредак Шпаније и осуђујемо насиље
Понедељак 2. октобар 2017. у Барселони личио је на сваки уобичајени дан. Ипак, није обичан јер је дошао после дана у коме је Каталонија масовно гласала за одвајање од Шпаније. Без обзира на то што је Уставни суд забранио референдум и што за владу у Мадриду он „није ни одржан“, чињенице – без обзира на све мањковости и неправилности у техничком смислу – говоре другачије. Дубоко иза поноћи саопштени су резултати: гласало је 2.262.424 грађана, од тога је 2.020.144 (90 одсто) заокружило „да“ на питање „Да ли сте за то да Каталонија буде независна држава у форми републике“. Против је било 176.000 гласова (7,8%), 45.585 листића било је без одговора а 20.129 је проглашено неважећим. По процени организатора, заплењено је око 770.000 гласова у кутијама које је однела полиција што значи да је гласало око три милиона, од 5,5 милиона потенцијалних гласача.
Мари Кармен, продавачица новина на киоску на коме ваш извештач свакодневно купује штампу, каже да се новине „данас боље продају“. Наглашава да боље иду издања на каталонском. Серђи, момак који паркира аутомобиле гостију „Gorie“, једног од најпознатијих ресторана у Барселони, каже да је све уобичајено и истиче да је каталонски народ цивилизованим понашањем у недељу „већ победио“. У понедељак у подне на централном тргу Пласа Каталуња одржан је масовни митинг подршке референдуму и истовремено против полиције после чијих интервенција је повређено 893 људи. Иначе, министар унутрашњих послова Хуан Игнасио Зоидо поновио је да ће полицијске снаге „остати у Каталонији колико буде потребно“.
Оно што се сви питају јесте шта ће бити даље, који су наредни кораци? Карлес Пуђдемон, председник каталонске владе, саопштио је да ће резултате проследити каталонском Парламенту који ће, у складу са законом о референдуму, предузети наредне кораке. Сматра се извесним да ће наредних дана бити проглашена независност Каталоније, али се не зна када ће та одлука – без обзира на то да ли је неко признаје или не – ступити на снагу.
Што се тиче владе у Мадриду, све остаје исто. Референдума није било! Мадрид, свакако, рачуна на подршку Европске уније одакле је стигла порука да се поштује „уставни поредак Шпаније и права грађана која из њега проистичу“ али и осуда насиља јер оно (насиље) „никада не може бити инструмент политике“. Премијер Маријано Рахој изјавио је да је држава урадила оно што је морала.
Кад је о најпознатијем спортском симболу Каталоније реч, фудбалском клубу Барселона, Франсеск Агилар, помоћник главног уредника „Мундо Депортива“ у изјави за „Новости“ каже да ће у случају независне Каталоније „најоштећенија бити управо Барселона“ јер ће претрпети огромну спортску и економску штету. Барселона је недавно, први пут, рекла да би желела да игра шпанску лигу, али ако се Каталонија одвоји то ће бити немогуће. Барселона је стидљиво питала Француску лигу о могућнисти играња у француском шампионату, али није добила одговор. Опипавала је ситуацију и у енглеској Премијер лиги, приватном такмичењу, али не може ни тамо. И што је најгоре, Барселона не би могла да игра Лигу шампиона док УЕФА не призна Каталонију као независну државу што ће се тешко догодити. А играчи би морали да се изјасне да ли би играли за Шпанију или Каталонију. Ако би изабрали ову другу опцију изгубили би статус „комунитараца“ што би им нанело озбиљну материјалну штету јер би у земљама ЕУ били третирани као странци.
НОВИНАР који је писао за неколико локалних листова, брзо напредовао и „догурао“ до функције директора Каталонске новинске агенције, а затим и недељника „Каталонија тудеј“, Карлес Пуђдемон, постао је 10. јануара 2016. председник Каталоније. Потиче из старе и традицији окренуте каталонске породице. Има седморо браће.
Рођен је 1962. године у Амеру (провинција Ђирона) као други од осморо синова, у породици која је неговала посластичарску традицију. Његов прадеда и стриц Џозеф Пуђдемон (1979-1983) били су градоначелници Амера.
У узрасту од 16 година већ је био репортер у листу „Дијари де Ђирона“, пишући углавном о фудбалу. Студирао је каталонски језик и књижевност, које је напустио не дипломиравши, да би се бавио новинарством. Године 1981. почиње да ради у листу „Ел пунт“, у коме касније постаје главни уредник.
Као дугогодишњи симпатизер, а затим и као члан партије Конвергенција и уједињење, политички каријеру започео је на месту парламентарца 2006. Већ 2011. изабран је за градоначелника Ђироне, где је и живео четири године, да би затим био изабран на место председника Асоцијације општина за независност.
Ожењен је румунском новинарком Марцелом Топор са којом има две ћерке. (И. С.)