Пре десетак дана умро је Алфред Ц. Степан, један од најутитацнијих политолога 20. века. Четири године пре, умро је Хуан Хосе Линц, још угледнији политолог од Степана. Линц и Степан били су сарадници и пријатељи који су заједно написали много књига, студија и чланака.
Међу њима је и чланак „Political Identities and Electoral Sequences: Spain, the Soviet Union, and Yugoslavia“, 1992. објављен у Daedalusu, часопису Америчке академије уметности и наука. У мору текстова што су написани о крвавом распаду Југославије мало је оних у којима се не цитира тај чланак, наводи Мирјана Касаповић, аналитичарка Глобуса.
Линц и Степан су у том чланку навели да се распад Југославије могао спречити, пре свега, одржавањем демократских избора за савезну скупштину, а затим и избора за републичке скупштине, као што је био случај у Шпанији после слома Франкове диктатуре. Такво „изборно секвенционисање“ омогућило је странкама да понуде умерене политичке програме ако су желеле гласове широког бирачког тела и мандате у Кортесу. Да би постале важни политички играчи у скупштини, нису се могле ограничити на искључиве националне или националистичке агенде намењене само бирачима једне етничке заједнице. Тако су премошћени расколи идентитета у друштву и шпанаска држава је избегла насиље и распад.
Линц и Степан поживели су доста дуго да схвате дубину својих заблуда. Линц, иначе полушпанског порекла, ашколовао се у франкистичком Мадриду, сигурно је наслутио што ће се догодити у тој држави, а Степан се у то уверио пре него што је преминуо. Њихове заблуде могу се објаснити помало бизарним, али не и непознатим разлогом према ком се велике грешке поткрадају само великим људима.
А те заблуде могу се сажети у два велика пропуста. Први је потцењивање снаге каталонског и баскијског националног идентитета и национализма. У последњој четвртини 20. века, када је Шпанија проживљавала демократску трансформацију ауторитарног система, процеси националне интеграције Каталонаца и Баска толико су отишли далеко да их није било могуће зауставити док се не заокруже формирањем властитих националних држава. То се могло привремено одгодити демократским средствима, као што је „изборно секвенционисање“ или насилним путем, као што је радио Франко, али дугорочно није могуће спречити. Властита држава могла се основати и у облику шпанске конфедерације и није неопходно да се Каталонија и Баскија потпуно отцепе од Мадрида. Међутим, након свега што се догодило у Каталонији протеклих дана, такав сценарио постаје све неизгледнији.
Други пропуст је уверење да је етничким или националним странкама стратешки стало до гласова бирача изван властитих заједница. Тражење подршке изван властитог бирачког корпуса може бити само тактички потез – да би се стекли привремени савезници у остварењу стратешких националних циљева као што је прекомпоновање или декомпоновање постојеће државе – али их дугорочно та подршка не занима. Зар заиста неко мисли да би на потенцијалним савезним изборима почетком деведесетих година ХДЗ био стратешки заинтересован за гласове Македонаца или Црногораца, а да би словеначки ДЕМОС агитовао међу Бошњацима или Албанцима? Тако ни каталонске и баскијске странке не рачунају на гласове „правих“ Шпанаца у постизању својих стратешких националних интереса.
Све заблуде сада долазе на наплату. Шпанија се суочила са готово неугодно сличним југославенским сценаријем из деведесетих година. Двије најбогатије покрајине које се службено називају аутономним заједницама, желе се отцепити од Шпаније, баш онако као што су то желеле Хрватска и Словенија од Југославије. У оба случаја сецесија се сматра легитимном. Каталонија и Баскија позивају се на деценије, па и вијекове економског искориштавања, политичке пресије и културног затирања, који су у поневремно, посебно у доба франкизма 1939-1975, имали и обележје правог етноцида: забрана уптребе националних језика у јавном животу, укључујући школе и цркве, спаљивање књига на националном језику, забрана химне и грба, репресивно затирање националне историје и колективног сећања, политички прогони и хапшења, слање политичких противника у концентрационе и радне логоре, масовна погубљења и масовна политичка емиграција итд.
Насупрот сецесионистима стоји шпанска власт која се умногоме понаша као својевремено југославенска власт. Право народа на самоопределење испољава се као право свих шпанских држављана да одлуче о томе имају ли Каталонија и Баскија право да се отцијепе и формирају властите државе. Таква интерпретација логички се супротставља самом појму права на самоопределење, тј. праву једног народа да самостално и слободно одлучи о властитој политичкој судбини, а не да му судбину одређују други и бројнији народи. Шпанска власт позива се и на то да Устав није озаконио право народа на самоопределење, што није његова врлина него демократски дефицит.
Али, право на самоопределење не мора бити уставно загарантовано да би се конзумирало. Треба се сетити недавног референдума у Шкотској на којем су грађани Шкотске одлучивали хоће ли иступити из Уједињеног Краљевства, иако оно нема писани устав, па нема ни уставно загарантовано право на самоопредјељење. Треба се сјетити и референдума у Квебеку на коме су грађани одлучивали о отцепљењу од Канаде. Али, то су старе англосаксонске демократске државе које се не боје властитих демократија, као што се своје дефицитарне демокрацтје боји Шпанија. То је сигурно био важан разлог због којега су грађани обе земаље – истина врло тесним већинама од 55,3 односно 50,6 одсто – одлучили да остају у постојећим државама. Насупрот томе, управо би ускраћивање права на демократско показивање воље могло бити разлог због којег ће се Каталонци и Баски кад-тад одлучити да напусте Шпанију.