Пекинг се приближава Вашингтону по износу државних донација и зајмова земљама у развоју, мада већина финансирања које Кина даје служи њеним сопственим економским интересима, а мало доприноси примаоцима, тврди се у извештају мултинационалне групе истраживача.
Студија коју је спровела група „Ејд дејта“ (Aid data), са Колеџа Вилијам и Мери у америчкј држави Вирџинији, до сада је најсвеобухватнији покушај да се измери званично финансирање Кине, која објављује мало детаља о помоћи коју даје.
Недостатак транспаретности подстакао је питања око намера Пекинга док покушава да свој глобални утицај подигне на ниво који има као друга по величини привреда на свету.
Кина је за 15 година, до 2014, у Африци, Азији и на другим местима дала или позајмила 354,4 милијарде долара, а САД су дале 394,6 милијарди, наводи АидДата.
Група је објавила базу података кинеског финансирања сакупљену из хиљада извора информација, као и студију о утицају те помоћи коју су израдили научници Универзитета Харвард, немачког Хајделберг универзитета и колеџа Вилијам и Мери.
„Могло би се рећи да су САД и Кина сада ривали по финансијским трансферима у друге земље“, рекао је извршни директор Ејддејте Бредли Паркс.
Кинеска тајновитост око тих расхода је подстакла притужбе да би она могла да подржава корумпиране режиме или да избегава еколошке стандарде, и стандарде у поштовању људских права које западни донатори настоје да спроводе.
Праћење кинеског финансирања се повећало од када је Пекинг промовисао своју иницијативу „Један појас – један пут“, с најављеном вредношћу од више милијарди долара, а намењену ширењу веза Кине са другим земљама Азије, као и са Африком и Блиским Истоком изградњом лука, путева и друге инфраструктуре.
Око 23 одсто кинеске потрошње одговара дефиницији помоћи или „званичној помоћи за развој“, како је види Организација за економску сарадњу и развој (ОЕЦД), што захтева да најмање 25 одсто помоћи буде у виду поклона. У поређењу с тим, 93 одсто америчке помоћи се квалификују као развојна помоћ.
„Изгледа да је највећи део кинеског финансирања у виду извозних кредита и других мера чији циљ је да се ојача кинески извоз и други извори, што је дало мало мерљивог раста економијама земаља које добијају такву кинеску помоћ“, рекао је Паркс.
Такво „званично финансирање“ се не рачуна као развојна помоћ, мада је део шире дефиниције помоћи ОЕЦД-а.
„Највећи део портфолија помоћи у ствари не пружа било какве значајне економске предности партнерским земљама“, рекао је Паркс и додао да Пекинг има простора да преоријентише потрошњу на развојну помоћ и оствари позитивинији утицај на земље којима је даје.
Онај део кинеских средстава који јесте квалификован као помоћ, знатно побољшава економски раст земаља који је примају, наводи се у извештају и резултати су упоредиви са ефектима пројеката које финансирају САД и друге западне земље.
Паркс је рекао да сматра да је то „важна и охрабрујућа чињеница“.
Навео је да подаци показују да Кина више финансијске помоћи даје оним земљама које гласају као и она у УН, али иако то не изгледа добро, слична анализа за САД и друге западне донаторе показује да и они то раде.
„На неки начин, Пекинг следи пример традиционалних западних донатора, а то не одражава тврдњу да је она некакав ‘одметнути донатор’, или да је Кина на неки начин лошија или другачија од других“, рекао је Паркс.
РТС/Бета