Турски председник у понедељак је стигао у своју дуго најављивану посету Србији, у коју је повео велики број министара и привредника. У понедељак увече на београдском аеродрому га је дочекао српски председник, а у уторак му је испред Палате Србија приређен свечани дочек уз највеће државне почасти.
Атмосфера која је око Ердоганове посете створена у домаћим, регионалним и међународним медијским и политичким круговима неизбежно повлачи питање да ли се ради о рутинској радној посети или о тачки преокрета и својеврсном политичком зближавању две земље.
Пре свега требало би истаћи да су у историјском, геостратешком и цивилизацијском контексту Србија и Турска природни геополитички противници и да им се стратешки интереси у доброј мери разликују. Међутим, специфичност актуелне међународне и регионалне конјунктуре чини да Србија и Турска у овом тренутку виде корист од тактичког приближавања две земље, које је, као што је Ердоган нагласио у Београду, добрим делом последица новоуспостављеног срдачног односа двојице председника, који је кулминирао четвртим сусретом у овој години.
Ваља нагласити и да Ердоганова посета не би подигла оволико прашине (његова прошлогодишња посета Хрватској није привукла ни приближно толику пажњу) да Србија није релативно независан геополитички играч у односу на остатак региона, односно да је Србија геостратешки привезак Вашингтона или Берлина и земља која у колонијалном маниру потписује достављене документе без самосталног промишљања и вођења спољне политике у складу са сопственим визијама, перцепцијама и процењеним претњама.
Повлачење каквих-таквих црвених линија у односу на притиске великих сила и тврдоглаво инсистирање на неутралности, која је у текућим околностима синоним за независност, Србији отвара могућност да самостално уређује односе са великим силама попут Турске.
Управо та врста политичког капитала Београду даје могућност да на равноправној основи са Анкаром разговара о конвергенцији међусобних енергетских интереса, односно о обостраном циљу да руски гас преко Турске и Србије дође до Централне и Западне Европе, од чега би Србија и Турска имале не само економску него и политичку корист.
Ако пођемо од тога да је идеја о Турском току настала као последица отказивања Јужног тока због подметања клипова у точкове тог пројекта од бриселске бирократије, мала је шанса да би Русија уопште покренула његову изградњу – која увелико траје – да није имала гаранције да и овај пројекат неће доживети исту судбину.
Будући да Анкари не може одговарати дестабилизација прилика у региону кроз који би требало да прође гасовод, охрабрује Ердоганова изјава да би већ 2019. године кроз Србију могао потећи гас из Турског тока. Београд у томе види прилику да, уз помоћ турског утицаја, трајно пацификује делове муслиманског становништва на које Анкара традиционално има највећи утицај, пре свега у БИХ и Рашкој области.
То нас доводи до бошњачког питања, односно судбине Бошњака на Балкану.
Једна од главних карактеристика Вучићеве регионалне стратегије је покушај трајног помирења Срба и Бошњака, и у томе му је, како је више пута сам нагласио, потребна помоћ Турске. Идеја српског руководства је да максимализује турски економски утицај у Рашкој области, јер је доказано да економски просперитетни региони нису плодно тле за развој екстремистичких идеја (у том контексту ваља поменути Путинову стратегију издашног улагања у ратом девастирану Чеченију, која је данас једна од најразвијенијих области јужне Русије и целог Кавказа).
Осим тога, Србији одговара да Турска, као једина земља која се донекле равноправно надмеће са Саудијском Арабијом за позицију доминантног верског ауторитета у исламском свету, јача свој верски утицај на рачун далеко малигније вахабитске интерпретације ислама коју промовишу саудијски клерици, а која је почела да пушта корење на Балкану.
Традиционално патронистички однос Турске према балканским муслиманима Анкари даје велику предност у тој верско-идеолошкој трци за срца исламских верника са ових простора, а Србија не сме заборавити да је управо њихово поистовећивање са турским цивилизацијским кругом разлог што су „домаћи“ муслимани, баш као и турски, мирнији и мање подложни тероризму и радикалним идејама од блискоисточних и афричких.
Поред тога, треба имати у виду да је проблем огромне курдске популације за Турску безбедносно и политичко питање првог реда које пресудно утиче на обликовање њене не само унутрашње, него и спољне политике. У новонасталим околностима, када Курди контролишу огромно парче Сирије и показују амбицију да прогласе аутономију по узору на Ирачки Курдистан, који је пре неколико дана организовао референдум о независности од Ирака, Ердоган нема интерес да подржи било који пројекат панрегионалног државног уједињења на етничком принципу.
У том кључу треба читати његову скорашњу изјаву за албанску телевизију да је идеја „Велике Албаније“ „неприхватљива“ за Турску.
Иако важи за политичара без много дипломатског такта, није случајност коришћење придева „неприхватљиво“, који у дипломатском речнику подразумева највећи могући степен противљења, односно црвену линију.
Исти мотив носи и његова јучерашња порука грађанима Новог Пазара да се противи свакој врсти национализма и да они имају велику улогу у очувању регионалног мира и стабилности. Лако је уочљив оштри контраст између ових изјава и Ердоганове поруке из новембра 2013, која је изазвала дипломатски скандал, кад је поручио да је „Косово Турска, а Турска Косово“.
Тако долазимо до закључка да се у актуелној поставци међународних и регионалних односа интереси Србије и Турске, премда стратешки супротстављени, у великој мери поклапају у домену енергетике, очувања регионалне стабилности, мирне коегзистенције Срба и Бошњака и спречавања великоалбанских претензија. Због тога је тактичко приближавање Србије и Турске обострано користан корак који ће и једној и другој земљи отворити маневарски простор и привремено затворити одређене фронтове.
Тезе да би овај потез Београда могао да доведе у питање стратешко ослањање на Немачку легитимне су само ако пођемо од претпоставке да велике силе политику према Србији воде у складу са принципима и заслугама, а не проценом сопствених интереса.
Србија је за Немачку важна превасходно као кључни актер у очувању регионалне стабилности, и не постоји шанса да ће због Ердоганове посете доћи до захлађења односа између Берлина и Београда. Напротив, овим потезом Србија себи отвара маневарски простор и у очима Немачке подиже своју политичку вредност, једнако као што односима са Русијом диже свој значај у Вашингтону. Геополитичка флексибилност је главни извор претњи по безбедност Србије, али истовремено и њен најважнији политички ресурс.
На крају, у односима са Ердоганом никада не треба спуштати гард. Још увек су свеже слике његових летовања са Асадом, којег је у року од годину дана – у зависности од процене политичке користи – називао „братом“ и „касапином“, или хвалисање обарањем руског авиона, које је Путин назвао забадањем „ножа у леђа“.
Ердоганов готово вулгарни политички прагматизам често граничи са превртљивошћу, непоузданошћу и непринципијелношћу, и зато би требало бити на опрезу. Ипак, ма колико некад деловао ирационално, све док постоје наведени структурни услови који гарантују подударност интереса Србије и Турске, Ердоган неће угрозити новоуспостављено партнерство са Београдом.
Аутор: Александар ВУЈОВИЋ
Извор: Нови Стандард