Док бројне државе света штампају новац без покрића, Волстрит смишља нове механизме задуживања да тај балон од сапунице не пукне и не изазове огромну глобалну финансијску кризу, тврди у својој књизи финансијски експерт и аутор бројних немачких бестселера Ернст Волф.
У својој књизи упоређујете финансијски систем са пацијентом. Како бисте читаоцима Спутњика објаснили „историју болести“ глобалног финансијског система?
— Ситуација је лоша. Пацијент има отприлике 75 година. Наш постојећи финансијски систем је основан током Другог светског рата у САД, у Бретон Вудсу 1944. године. Данас наш пацијент има много потешкоћа, 1998. године је био на самрти, а потом 2007. и 2008. године. После ове друге велике кризе, нашег пацијента вештачки одржавају у животу. Може се рећи да наш пацијент лежи већ годинама на одељењу интензивне неге.
Другим речима, пацијент је већ јако стар. Зашто сада не помажу они лекови које је финансијски систем раније примао, односно зашто данас банкарске мере од пре 100 година више нису актуелне?
Пацијенти не добијају само дијагнозу, него и анамнезу — предисторију болести. Требало би да се зна како функционишу Федералне резерве у САД, основане пре око 100 година. Многи до данас не знају да та институција није под контролом државе, већ да се налази у рукама приватних лица. То је заправо банкарски картел којег контролише мали број веома богатих породица. Ту чињеницу увек некако прећуте, прескоче, па је људи најчешће не знају.
Ви тврдите да су ратови увек доприносили економском расту. Да ли је то, макар на први поглед, парадокс, јер ратови заправо доносе разарања?
— После разарања долази период изградње. А после ратова које су водиле САД, обнављање су обично спроводиле америчке компаније или предузећа која су сарађивала са победницима. Тако је и чувени Маршалов план обнове Европе после Другог светског рата био начин да се прераспореди новац пореских обвезника и додели америчким компанијама. То није била никаква хуманитарна акција САД, јер је још до почетка реализације плана било утврђено да ће америчке компаније добијати послове.
Тако је и данас велика лаж када господин Шојбле тврди да је Грчкој упућена помоћ. У овом случају Атина је била принуђена да пристане да њене дугове сервисирају америчке и европске банке. Шаблон је у оба случаја исти.
Кључну улогу у светској економији као и раније игра долар. Да ли америчка валута има будућност и какву?
— Долар је главна светска валута од 1944. године, а од средине седамдесетих година прошлог века, односно од оног тренутка када се нафта и друга битна роба купује и продаје само за доларе, америчка валута је постала и главна светска резервна валута. Упркос томе, долар пролази кроз кризу, баш као и САД. Они сада имају јаке конкуренте на светском тржишту и то је на првом месту Кина. Али потребно је време да би дошло до смене водећих светских валута. Они који су покушали да окрену леђа долару, скупо су то платити. Садам Хусеин је био први ко је покушао да прода своју нафту за евре и био је кажњен. Слично је прошао и Моамер ел Гадафи. Конфликт са Ираном је такође у вези са тим што је Техеран најавио да жели да продаје своју нафту за евре. А у последње време сведоци смо сличног конфликта са Венецуелом. Ера долара се још није завршила, али се постепено иде ка томе.
Главни апсурд финансијске бранше је то што вредност коју она ствара није реална. Уз то, они производе новац који није реалан, јер њега не произведу милиони радника. Како долази до тога?
— Финансијска економија је много крупнија него реална економија, али не производи некакве вредности. За последњих 30 година претворила се у гигантски „казино“ у којем се тамо-вамо премешта новац.
Али, како основу тог система чине кредити које је неопходно сервисирати, потребно је стално „доливати“ нове своте новца. Тиме се баве и централне банке различитих држава и конкретно ММФ и Европска централна банка и они су највећи манипулатори у том таквом финансијском систему. Они редовно штампају све веће суме новца од којих на крају више немају никакве користи.
У другом делу књиге описали сте нове финансијске производе и њихове методе, попут хеџ фондова и деривата. У реалности веома мало људи заиста разуме механизме деловања тих инструмената. То непознаница је можда опасна?
— Наравно, то је тако и осмишљено да банкари говоре на језику који је нејасан обичним људима. Финансијски сектор данас говори на језику који је савршено нејасан и то им је параван. Још је Џорџ Орвел то предвидео у свом роману „1984“. Па ипак, веома је важно радити на томе да људи схвате о чему се ради. Важно је такође да се не дозволи да се људи изгубе у детаљима. Морају се прегледати кључни моменти који су међусобно повезани. На пример, са дериватима, који су изведени финансијски инструменти, може бити повезано било шта, попут свопова, опција… Али тај део није толико битан, колико чињеница да су деривати заправо исто што и улог у кладионици. И та велика кладионица прети свима нама.
Могуће је да људи не дижу револуцију и не буне се против те опасности управо зато што се у свему томе лоше сналазе и зато што не схватају механизме финансијске бранше?
— Главни је проблем то што већина људи не зна одакле потиче већина проблема. У Европи, на пример, сада много говоре о мигрантима. Али мигранти су тек последица процеса који се дешавају управо у финансијској бранши. Два главна разлога и узрока миграционе кризе јесу социјална неправда, неједнакост и ратови. А за то је пре свега крива финансијска бранша. Велики, крупни инвеститори заправо јако добро зарађују на ратовима и међу собом деле богатства земаља „трећег света“.
Мислим да је овај тренутак пресудан и да сад имамо велику шансу да нешто променимо. Морамо да користимо све могуће начине да обавестимо већину људи и да их освестимо. Ситуација се може променити ако људи буду знали шта их чека, како би на време могли да кажу „не“.
Спутњик