У својим новим мемоирима, „Шта се догодило“, Хилари Клинтон је описала како је пратила „сваки пут историје“ и „читала све што је било у мојим рукама“ о улози Русије на председничким изборима 2016. године. „Понекад се питам шта би се десило ако се председник Обама у јесен 2016. године обратио нацији, упозоравајући да је наша демократија нападнута“, – пише она.
Од дана избора, Вашингтон и национални медији су прогутали спорове поводом наводног мешања Русије и завере Трумпа. Међутим, скоро годину дана касније, још увек нема конкретних доказа. Постоје изјаве америчких обавештајних службеника да је руска влада разбила електронске поште и користила друштвене медије да би помогла Трумпу, али ту се све завршава. Исто важи и за питање завере. У мају су званичници признали да „нису видели никакве доказе о кршењу или завери између кампање и Русије“. Чак и познати критичари Трумпа, укључујући бившег шефа Националне обавештајне службе Џејмса Клапера, бившег директора ЦИА Мајкла Морела, Максин Мур Ватерса и сенатора Дијане Фајнстајн, до сада се слажу са овим.
Али фокус на Русију је угодан далеко изван табора Клинтон. Ово је у складу са елементима државне власти који се противе Трумповом позиву за унапређење односа са Москвом и спремни су да врате познати уџбеник у борби против хладног рата како би блокирали било какве догађаје на овом пољу. Корпоративни медији су неуморно привучени скандалу. Јавност је представљен прави шпијунски трилер, што за многе има додатну атрактивност.
У Russiagate-у, непроверени захтеви су пријављени са готово тоталним недостатком скептицизма. Релевантни материјали су пажљиво одабрани и непотребно наглашени, док се догађаји у супротном правцу минимизирају или игноришу. Наслови на првим страницама оглашавају скандалозне и инкриминирајуће догађаје. Као резултат тога, „Russiagate“ прерастао је у олују инсинуација, која покрива проблеме који иду далеко од првобитне линије.
Аутор текста напомиње да све оптужбе о мешању Русије у унутрашње послове не само Сједињених Држава, већ и других земаља подгрева већ напету ситуацију. Напетост је непоправљиво погоршана у политичкој клими у којој се дипломатија са Русијом сматра слабошћу и у којој притисак кроз санкције и милитаризам једна од ретких области двостранског споразума.
The Nation