Курди. Највећи народ на свету који нема своју државу. Веровали или не, има их око 40 милиона, а живе углавном у Турској, Сирији, Ираку и Ирану. Пркосећи свету, ирачки Курди су недавно одржали референдум о независности.
Било је славље на улицама Ербила након што је 92 одсто бирача рекло „да!“ сецесији курдског региона северног Ирака.
Весеље у Ирачком Курдистану прекинуо је турски председник Ердоган.
Председник Ердоган каже да су све опције на столу, од економских до војних санкција. Наводи да ће Курди у Ираку гладовати када Турска блокира њихове камионе на граници.
Турски и светски политичари треба да схвате да од претњи гладовањем Курди само изгубе апетит. Њима се 500 година обећава држава од стране разних центара моћи, али свако обећање је прекршено. Године 1978. је у Турској формирана Радничка партија Курдистана или ПКК, предвођена Абдулахом Очеланом, зато што су курдски језик, народна ношња и фолклор забрањени, а сами Курди проглашени за „брдске Турке“, у покушају да се асимилују.
ПКК је одмах добила етикету. Турска, Европска унија и САД је сматрају терористичком.
А борци за слободу? Ништа? Океј. ПКК је покушала да оствари независност од Турске, али је у сукобима са Турцима страдало 40.000 људи, а Очелан је 1999. ухапшен и осуђен на робију. Из затвора је објавио пет књига, у којима је одбацио „борбу за независност до смрти“, а затражио аутономију за Курде у државама у којима живе.
Његови принципи су демократија, социјализам, феминизам и заштита животне средине, а смислио је идеју „демократског конфедерализма“, систем у којем мали народи руководе сами собом, уместо да велике силе манипулишу њиховим незадовољством централизованим властима и тако их контролишу.
„Покушавамо да градимо живот базиран на једнакости. Не мислимо само на Курде, већ на цело човечанство, за које желимо да изградимо демократски систем. Наш вођа то зове демократски конфедерализам“.
Када је ИСИС, односно ДАЕШ, окупирао области у којима живе Курди, 2012. године, до тада непознате курдске Народне заштитне јединице супротставиле су се ДАЕШ-у. И сиријски побуњеници и Асад су им пришли да их придобију, јер су Курди познати као одлични ратници, али и ратнице:
„ДАЕШ треба да нас се плаши, јер ми се ничега не плашимо! Верујемо у нас саме. Када милитанти ДАЕШ-а чују женске гласове, они се престраве. Боје нас се, боје се жена. Верују да ће ићи у пакао ако их убије жена“.
Да, то је тачно, за терористе ДАЕШ-а је највећи страх да их убије жена, а ове жене-ратнице су веома професионалне и опасне.
Пошто су толико пута погажена обећања Курдима, Народне заштитне јединице су и Асада и побуњенике љубазно одбиле. Ови људи су се борили са дединим пушкама, инспирисани ватреном идеологијом. Пет година касније, потпуно неочекивано светској јавности, постали су водећа сила у Сирији. Многи Арапи су им се придружили и заједно су формирали Демократске снаге Сирије.
Е, сад, пре годину дана, Сједињене Државе су им понудиле војну подршку, али су Курди више били заинтересовани за сарадњу са Русијом, али Руси, у жељи да се не замере Асаду, нису хтели сарадњу са Курдима, те су Американци почели да дају ваздушну подршку курдским снагама. Америка и Русија тако добијају поене за победу над ДАЕШ-ом, Асад задржава ексклузивитет пријатељских односа са Русијом, а Курди ослобађају своју територију од терориста.
Само, шта чека Курде након рата? То је дискутабилно, јер постоји већи непријатељ за Курде од ДАЕШ-а — неслога.
Све ове курдске политичке организације немају међусобно добре односе.
Примера ради, Месуд Барзани није у најбољим односима са Џелалом Талабанијем. Барзани има одличне односе са турском владом, али је у лошим односима са вођом сиријских Курда Салихом Муслимом и са ПКК у Турској. Са друге стране, ПКК има одличне односе са курдским сепаратистима у Сирији и у Ирану. Док Техеран води рат против курдских сепаратиста на својој територији, истовремено има одличне односе са Курдима на северу Ирака.
Ови односи Курда кô српска посла, чудо да ми уопште имамо државу. Хоће ли и Курди, овај народ без државе, коначно да је добију? То остаје да видимо.
Борис Малагурски/ Спутњик