Хода повијен. Штап је час у десној, час у левој руци. Сустигла старост. Ослабила плућа и срце попушта, каже нам. А жури са истом вољом и истим жаром, као када је пре 57 година преузео бригу о Зејтинлику. Чувао га, уређивао, дочекивао и испраћао потомке ратника. Показивао где почивају њихови славни преци. Живом речју тумачио историју и судбину уснулих српских, јуначких пукова.
Као некад, тако и данас, а деведесета му је потписала живот, поранио је пре јутра. Пре првих посета. Да неко стигне, а да га он не дочека… То је било само када га је, пре две године, болест оборила.
Прича нам Ђорђе Михаиловић да су га нашли на стази, међу белим мермерним споменицима и готово беживотног одвезли у болницу.
Лекари га отписали. Медији јавили – умро је. А он се вратио да буде на Зејтинлику до краја. До последње трунке живота.
Говори нам да никада пре није био болестан, или то није желео да призна, а онда је седам месеци био прикован за болничку постељу.
– Вратили су ме из болнице. Кући, да умрем – каже уз осмех чича Ђорђе, док га пратимо од капије Зејтинлика према маузолеју. – Све је било припремљено. Породична гробница, овде на српском војничком гробљу, где почивају моји: деда Саво и отац Ђуро. Од њих сам преузео традицију чувара гробља. Гробница, у којој и ја треба да почивам… Наручени су венци, свеће, све. Па, кад сам се појавио, било је чудо. Дошли и Грци да се са мном сликају… Са овим који је отишао, па се вратио. А Срби… Они укључују телефоне, кажу: Ђорђе, само реци, реч. Једну реч. Ако ти не чују глас, неће нам поверовати да си жив.
Смеје се, онда, он, чувар Зејтинлика. Покушава да се усправи под шајкачом, затеже униформу коју му је даровала Војска Србије. Стаје пред споменик, пред источну страну.
Укључују се телефони, камере. Теку одавно савладани стихови уклесани у камен које он и сад, као некад, говори, без застајкивања. Свака реч, непомућена:
„Незнани туђинче, кад случајно минеш
Поред овог светог заједничког гроба,
Знај, овде су нашли вечно уточиште
Највећи јунаци данашњега доба.
Родитељ је њихов храбри српски народ
Горостас у светској историјској војни
Који је све стазе искушења прошо
И чији су борци дивљења достојни.“
Каже, кад је завршио стихове, да су они дело Војислава Илића млађег, рођеног у Петровцу на Млави, код Пожаревца.
И док говори, ништа не промиче његовом оку. Промичу посетиоци. На споменике слећу галебови. Шуме њихова бела крила, као шум чемпреса. Неко је зајецао.
– Не плачите, децо, поносите се и памтите своје јуначке прадедове…
Чудесно је ово место, чудесна је снага Ђорђа Михаиловића. И ништа није тако сагласно као ови окамењени пукови и овај живи старац који о њима сведочи. Чудесно до бола. Он, после, дрхтавом руком отвара тешка месингана врата Маузолеја. Штап наслонио на бетонски довратник. Спушта се у костурницу, пали свећу, па светло, па касетофон, стари. Чује се „Марш на Дрину“, па корачнице, па… само откуцаји срца потомака. А он говори историју. Жива реч живе историје.
– Све је више младих Срба који долазе. Нема дана да не дођу. Попијемо за покој душе завичајну ракију. Они се сликају. Неки под личким, неки под црногорским капама, сви уз заставе славних дивизија. Личани, Црногорци, Босанци…Сви смо ми Срби – говори Ђорђе. – А многи ме питају како то да сам и у овим данима на Зејтинлику… Кажем им: тако што све мислим да су ови јунаци живи. Тако им и служим. Тако, као да су ми најрођенији род. Они су ме обавезали жртвом за слободу отаџбине.
Ђорђе Михаиловић, донедавно је са женом становао у кући од камена, на улазу у Зејтинлик. Кућа је подигнута 1928. у којој је и рођен, исте године. Старост и болест су га, однедавно, преселиле у невелики стан, у улицу изнад гробља.
„Новости“ су прве на новој адреси чика Ђорђа, коју је сам одабрао, тако, да му буде и прозор с погледом на хумке ратника.
– Чим устане, он одлази до овог прозора, стоји и гледа… Гледа у гробље, после и без доручка оде доле, па, кад дође – говори, док нам служи слатко од поморанџе, супруга Светлана (Гркиња којој је он дао то српско име).
Слобода је у нашим генима
Памтим да је овако о српској војсци говорио мој ђед Саво Михаиловић: Французима стиже помоћ бродовима. У бродовима војници и вино. Ништа оружје, ништа муниција. Французи не могу да ратују без вина. Енглезима стиже пиво. А српски војник гура да стигне у отаџбину. Слобода му је једино за чим жуди. Гладан, бос и без муниције полаже живот на олтар земље, рођене. Зашто? Зато што је слобода уписана у српске гене.
Аутор: