Европски суд за људска права расправљаће о експозитурама Инвестбанке у Славонији. Пресуда би могла да обавеже хрватско судство у свим будућим случајевима са истом тематиком, пишу „Вечерње новости“.
Европски суд за људска права, први пут у историји, одлучиваће у наредних 60 дана о захтеву једног српског привредног друштва за повраћај отете имовине у Хрватској. Како је за „Новости“ потврдио правни заступник Зоран Ристић из новосадске Адвокатске канцеларије „Ристић и партнери“, до сада су представке наших предузећа завршавале у кошу хрватских референата при суду „из процедуралних разлога“.
Уколико одлука судског већа буде у корист Инвестбанке, о чијој имовини је реч, пресуда би могла да постане прецедент, односно правило према којем ће се решавати сви слични случајеви (као нпр. у случају Југобанке или несталих беба). То значи да би Хрватска морала да одлучује и о осталим српским захтевима у складу с пресудом из Стразбура, и да врати одузето (ако га није у међувремену продала), или да га надокнади.
Инвестбанка у стечају је, према речима Ристића, водила пред хрватским правосуђем целу деценију спор око седам експозитура у Славонији, које су после чувене хрватске Уредбе о национализацији из 1991. подржављене. У међувремену су дате на коришћење Славонско-пожешкој банци. Пошто су изгубили све спорове, укључујући и спор пред Уставним судом, обратили су се суду у Стразбуру 2. децембра 2015.
– Жалили смо се на повреду права на правично суђење и на уживање имовине – каже Ристић. – Тражили смо да се донесе пилот-пресуда, која би била светионик за решавање сличних случајева који чекају пред хрватским правосуђем и Уставним судом Хрватске.
Десетак српских фирми стигло је до Стразбура пошто су их хрватски судови масовно одбијали јер „не постоји уговор између Хрватске и Србије, па не може бити спроведен у дело ни анекс Г Споразума о сукцесији“ (њиме се решава питање својине фирми и грађана). Друго најчешће образложење било је да нису били укњижени као власници 1990, иако је тада постојала само друштвена својина.
До случаја Инвестбанке, представке српских предузећа у Стразбуру нису ни стизале до судског већа, јер су их одбацивали хрватски референти због правила 47. Оно је уведено 2014. и прописивало је стриктне процедуре приликом подношења представке, укључујући максималан број страна. У супротном, апликација је бивала одбачена. У јулу се, према Ристићевим речима, нешто променило после многобројних ургенција, и иницијатива Инвестбанке је уважена. О њој ће сада расправљати трочлано веће.
– Пред Европским судом имамо и случај предузећа „Неимар“ из Новог Сада, коме је одузет хотел у Водицама. Пред хрватским правосуђем заступамо десетак фирми, међу којима је и „Симпо“ из Врања, за који имамо доказ да је купио четири некретнине које му је Хрватска отела – каже Ристић.
Врховни и Уставни суд Хрватске расправљаће и о случајевима некадашњег зрењанинског гиганта ПКБ „Серво Михаљ“, који је остао без хотела у Поречу и Шибенику.
У време распада СФРЈ, према тадашњим проценама Републичке дирекције за имовину, вредност зграда, станова и одмаралишта српских предузећа и општина у Хрватској износила је 1,8 милијарди евра. Највећом имовином располагали су Југобанка, „Генекс“, „Железнице Србије“, НИС, „Тигар“, „Путник“, „Центротекстил“, „ЕИ Ниш“, „Вино Жупа“, „Инекс“, „Утва“, „Синтелон“, ПИК „Бечеј“, „Пионир“ из Суботице, „Први мај“ Пирот, „Застава“…
Према подацима Хрватског фонда за приватизацију, 158 објеката српских предузећа је продато, десет је додељено на коришћење, за 40 зграда и станова воде се спорови, а 91 објекат је слободан.