У јутрошњем говору на Светом Стефану (Global Citizen Forum 2017) Душко Марковић је рекао да је Његош као визионар, песник и филозоф морао бити и грађанин света, а да је данашња Црна Гора наставила да носи Његошеву лучу везујући будућност са вредности западне цивилизације и опредељујући се за припадност најмоћнијим безједносним, економским и демократским заједницама – НАТО-у и Европској унији.
Уместо одговора на ову нелогичну и накарадну конструкцију, у којој је успио да повеже Његоша са НАТО-ом, објавићемо поново текст проф. др Момира Зековића који смо премијерно објавили у марту ове године.
У Његошевом делу доминирају двије ријечи: Бог и Србин (први је то запазио француски слависта Мишел Обен). Њихова синтеза је српство. Српство је месијанство, комбинација патње (Србин) и божанствености, дакле, Мутхос. Опјевавајући патње Срба („Ми смо Срби народ најнесрећни“), Његош опјевава метакосмички бол човјека који се излива преко српства.
Дукљанизована Црна Гора, односно Црна Гора изгубљеног спрског идентитета, дистанцира се од српства и нарученом србофобијом задобија нови „идентитет“, али се де јуре не одриче Његоша, већ дукљанизујући Црну Гору, дукљанизује Његоша. Ово се одвија србофобијом, па би следствено томе дукљанска представа била антињегошевска, јер Његош нема коријене у Дукљи и није на њој баштинио. Напротив, он је укоријењен и баштинио је на ономе „што се не хтје у ланце везати… но се збјеже у ове планине“, на врлетном камену и кoсовској сјети, и српском збјегу, на стилиту српства, на Црној Гори „драгом камењу“ у круни српства.
Додуше, може се измијенити идентитет Црне Горе, могу се дукљанизовати и савремени Црногорци, јер су довољно пlaстични да се прилагоде ћуди господара и његовом екстремном егзибиционизму, али с Његошем и промјеном његовог идентитета, проблем није једноставан.
Дукљанизација Његоша је бласфемија у истој мјери у којој је бласфемија „издвајање“ Његоша из српства. Његош је себе нашао у српству, исто онако као што је српство нашло себе у Његошу.
Дукљански однос према Његошу је мимикријски и лицемјеран. Из Његоша одстрањују оно чиме се хранио, оно што је пјесничком ватром запалио и ту ватру заодјенуо бластавом свјетлошћу.
Његош и српство су ватра и свјетлост, дакле неодвојиви, јер се свака ватра „заодијева свјетолошћу“ (Г. Лукач). Његош је са црногорског стилита Ловчена „стрмим погледом“ (Станко Церовић) постао корифеј српства и његова парадигма.
Црна Гора измијењеног „идентитета“, србофобична Црна Гора, поставља се у бошњачко-муслиманске, хрватске и албанске врсте које остају консеквентне у антисрпству и антињегошевству, док Црногорци новог и збрканог „идентитета“ изведеног србофобијом, не одричу се Његоша, што је израз недоследне дукљанске представе Његоша апстрахпованог од српства, јер се не може замислити и нема га без српства, као ни српствa без Његоша.