Очигледно долази до транзиције страначке моћи у Србији после три деценије вишепартизма, а шта се може очекивати само Бог зна јер је, као кажу саговорници спутњика, Србија политичко чудо.
Народна странка Вука Јеремића је најновија политичка партија у Србији, пре ње је формиран Покрет слободних грађана Саше Јанковића, Српска напредна странка Александра Вучића влада Србијом већ пет година, а „стара“ је само девет година.
Дакле, нове политичке снаге су доминантне на политичкој сцени, док се оне традиционалне, попут Демократске странке, Демократске странке Србије, Српског покрета обнове, Српске Радикалне странке налазе на ивици политичког спектра. Наравно, изузев Социјалистичке партије Србије која на власти није била само непуне четири године.
Како се калила демократија
Последњих година на делу је неколико процеса који ће, према тумачењу професора Зоран Стојиљковића са Факултета политичких наука, пратити политички простор Србије и у наредних неколико година.
„Прво, то је известан замор материјала у, за наше кратке вишепартијске прилике, постојећим странкама које су стекле неко право присуства. Са великом променом политичког контекста 2007, 2008. партије су са становишта грађана постале неосетљиве. Позајмљујући политичке формуле, крећући се по политичком пољу, позамљујући ту живу партократску тенденцију да окупирају власт чим дођу до позиције власти, направили су пун круг и довели до циничног односа грађана и њиховог огромног неповерење према политичким партијама“, указује Стојиљковић за Спутњик.
С друге стране, партије у Србији су, како примећује тај професор, захваћене ширим трендом који је обележен медијализацијом политике, њеном персонализацијом и коришћењем нових медија и социјалних мрежа у кампањи, од оне из 2008. Барака Обаме до врло специфичне и интересантне кампање Бернија Сандерса у току номинација за кандидатуру Демократске странке из 2016.
„Традиционалне партије Србије, које су обележиле деведесете године и онај октобарски преврат, па и период до 2012, налазе се у дубокој кризи. Неке од њих постоје само формално, на пример Коштуничина странка која је била моћна, формално постоји и неприметна је на било ком нивоу политичке сцене. Од тих традиционалних странака ту је остала да се држи рукама за симс, ноктима боље рећи, само Демократска странка на челу са Шутановцем, а из ДС-а настало је још једно пет странака“, констатује за Спутњик главни уредник недељника „Време“ Драгољуб Жарковић, вишедеценијски хроничар политичке сцене.
Очигледно долази до транзиције страначке моћи у Србији, увиђа тај новинар, и додаје да није проблем само у томе што су оне ослабиле, што су неприметне готово, већ је највећи проблем у томе што им је СН, који је јако широк безобалан покрет, покупио све идеје од левих до десних.
Оно кад те поједе транзиција
„Радикали су такође традиционално били јака странка која се одржава у фокусу јавности само захваљујући циркуским вештинама Војислава Шешеља, и наравно подршци коју испод жита дају Вучићу. Међутим, слично се догађа и на другом полу и Чедомир Јовановић се одржава у пажњи јавности само зато што повремено даје подршку Вучићевој политици, али то није толико непринципијелно јер он подржава Вучићеве идеје о европеизацији Србије“, резонује Жарковић.
Куда то Србију води, категоричан је Жарковић, то сам Бог зна.
„Сви они, укључујући и Народну странку Вука Јеремића, која настаје на трагу најуравнотеженије некадашње Коштуничине страначке политике, убрзано касне, ако то може тако да се каже, и јако ће лоше проћи на свим изборима који год да буду“, упозорава Жарковић.
После три деценије вишепартизма, сугерише професор Стојиљковић, променио се и генерацијски пулс и политичка култура бирача.
„Бирачко тело је значајно промењено за 30 година, дошле су нове генерације, склоније, директније у персонализованијој политичкој комуникацији и просто један број тих традиционалних партија и њихових лидера није издржао ту врсту трке“, напомиње Стојиљковић.
„Процес замора и потребе да се на готово истим политичким позицијама нађу неки нови субјекти посебно са земљотресима какав је био формирање СНС-а и његов улазак у политички мејнстрим, а онда и долазак на власт уз готово катастрофални пораз некадашње демократске позиције на изборима 2014, практично је отворило поље политике за нове актере. Они ће покушати и да не личе на такозвану стару политику јер је она са трендом популизма испала готово из игре и данас је бити партијски функционер и део политичког мејнстрима, односно политичке елите, нешто што је већ прокажена ствар“, терминише Стојиљковић.
Шта зна Србин шта је политички живот
У овој ситуацији се готово ништа не може предвидети, истиче тај професор и подсећа да нико након 2000. и 2003, кад се практично распао, ДОС није очекивао да ће се Србија вратити у систем предоминантне партије и пратеће коалиције какву сад има СНС.
„Имате и једну јаку партију са значајном инфраструктуром, на неки начин је у малом опстао као таква партија и СПС, а с друге стране је опозициона сцена бескрајно фрагментирана за фактичко двостраначје или двокоалициони статус. Треба нека врста чистилишта и редизајнирања на опозиционој сцени, било да се ради о такозваној проевропској грађанској опозицији или о крајње евроскептичној или еврофобичној националној опозицији какву имате“, подвлачи Стојиљковић.
Основни је проблем, наглашава он, што се не зна шта је у ствари социјална и политичка стуктура Србије и да ли се она може и како политички артикулисати, ко је артикулише и колико у Србији имамо грађане или поданике.
„Просто, на основу вредности, понашања, политичког активизма и политичке компетентности могао бих да кажем да је 40 одсто грађана Србије далеко још од сваког модернијег схватања партиципативне демократије. Они су углавном ван избора, али неки пут и учествују вођени другим мотивима који су далеко од политике, много су прагматични и везани су за запошљавање у партократијама или за решавање некаквог другог интереса или за процену колико је неки лидер моћан и убедљив. Тако да је велико питање шта можемо очекивати на тој равни“, сматра Стојиљковић.
Тако да, Србија је политичко чудо, закључује он, све зависи од тога колико и како ће се понашати политичко јавно мњење, поготову кад се ради о млађим људима.
„Ово што су ново-стара имена у политици попут Јанковића, Јеремића, или нешто што може политички да артикулише ’Не давимо Београд‘ или што је на неки начин иритантно покушао Прелетачевић Бели, то је нешто што ћемо видети као простор али све то зависи, опет кажем, од тога кога као свога представника препознају велике, бројне, агрегатне, изборне групе попут пре свега пензионера, младих и овог средњег или доњег средњег слоја радништва и интелигенције просто ћемо видети“, јасан је Стојиљковић.
Спутњик