У последњих неколико година непријатељски став према мигрантима је све јачи, али они нису узрок економске кризе. Заправо логика је следећа: да би било много добро плаћених послова, требало би да буде и много оних који ће радити и слабо плаћене, тешке послове.
Према подацима из извештаја „Истата“, италијанског националног института за статистику, већ за 50 година трећину становништва ће чинити странци. У овом тренутку у држави се налази око 5 милиона миграната који имају уредна документа и право боравка. Ипак, тешко да ће ови људи ускоро реално бити интегрисани у италијанско друштво. Због економске кризе, али и чињенице да ће неки од придошлица тешко у потпуности прихватити норме италијанског друштва, мигранте већина доживљава као претњу и опасност.
Међутим, подаци из извештаја говоре да засад није забележена „инвазија муслимана“, а степен криминала и почињених кривичних дела је већи међу самим Италијанима. Не постоји јединствено решење којим би се народ научио да мигранте не поима као претњу и проблем.
Приступ мигрантима би требало да буде осмишљен ван контекста политичке пропаганде, говори за Спутњик Маурицио Амброзини, стручњак за социологију и миграционе процесе Универзитета у Милану.
„Константно понављам да је свега 250.000 људи поднело захтев за издавање азила у Италији, а то је мање од 5 одсто од 5,5 милиона општег броја миграната. Руку на срце, Италија никада није имала успеха у процесима интеграције миграната, она је одувек више служила као мост, као успутна тачка ка Европи. То су схватали и сами мигранти. До економске кризе која је погодила Европу и свет 2007. године, Италија, као и читав југ Европе, сасвим се задовољавајуће сналазила са интеграцијом миграната. Тада је тржиште рада углавном било стабилно, велика је била потражња за грађевинским радницима, особама за чување деце, старих и болесних. За последњих неколико година непријатељски став према мигрантима је све јачи, али они сами нису узрок наше економске кризе“, наглашава саговорник италијанске редакције Спутника.
Професор Амброзини објашњава да постоји и одређена „тајна пракса“ поводом питања миграната. Не пример, пре неколико месеци ЕУ и Украјина су оформиле безвизни режим. Истовремено, европске државе не желе да на својој територији прихвате и разместе избеглице. Испада да ЕУ некада јавно и отворено, а некада сасвим између редова и далеко од очију јавности спроводи политику добродошлице радној снази са истока Европе, али не и мигрантима који долазе са Блиског истока и из Северне Африке.
Сада се, према речима нашег саговорника, у Италији разматра могућност усвајања амандмана закона којим се регулише добијање држављанства, а то се посебно односи на децу имиграната. У клупама италијанских школа седи око 800.000 деце имиграната, а то су деца која одрастају у Италији и која ће једног дана бити део италијанског друштва. Професор Амброзини каже да не види разлог зашто ова деца не би могла да добију држављанство.
„Имигранти не узимају радна места и хлеб из уста Италијана. Избеглице и радни имигранти и тако раде оне послове који су незанимљиви Италијанима који су без посла. Осамдесет одсто младих Италијана данас иде у средње школе и заиста не верујем да ће они желети да раде као грађевински радници или да чувају децу, старе и болесне. Људи су кивни на имигранте, а истовремено нису спремни да раде слабо плаћене, а тешке послове. Људи мисле — ако је висока незапосленост међу Италијанима, имигранти ће им узети посао, а то није тако“, истиче италијански експерт.
Заправо, логика је сасвим другачија: да би било много добро плаћених послова, требало би и да има много оних који ће радити и слабо плаћене, тешке послове.
„Свака одрасла запослена жена средње класе обично запошљава још једну особу која се бави домаћинством, па је тако у Италији уз пораст броја запослених жена растао и број запослених имиграната, а не обрнуто. У Италији, као и било где другде, већина имиграната живи у богатијим деловима земље и напреднијим областима, где је ниво незапослености нижи. Не видим везу између имиграната и незапослености. Придошлице је веома лако оптужити за оно што је заправо последица глобализације“, подвлачи професор Амброзини.
СПУТНИК