И би Сајам књига. По мени најнепосећенији, најбезличнији, али ипак „најзначајнији“, јер у Србији није скоро угошћен неки нобеловац или нобеловка, а више ни не знам како се каже та реч у овом новом времену, када је женски саобраћајац уствари потенцијална саобраћајка, како рече непознати аутор.
Да се нису појавила деца која су скренула пажњу са нобеловке остао би нам пелиновски укус у устима, да баш нико не сме ништа да каже.
Дакле, децо, баба из ршумовске „пећине строге“ је стигла и прошла кроз Србију. Ко је позвао стварно не знам, али Љубивоје сигурно није. Сигурно је нико није позвао и из града Милоја Павловића чији је час отишао на небо. Сигурно је нико није позвао ни из железничарског Краљева. Ко је ја стварно не знам, али знам да ће кад тад бити и прозван и позван.
Драга децо, не малишани, јер сте ту фазу одавно прешли, нећу вам говорити и називати вас младим пријатељима, јер је у овом потрошачком времену пријатељ је одавно излизана реч, а излизана је горе и више него што су излизане и поцепане сада модерне фармерке. Данас преко кућног сокоћала свако може да има на хиљаде пријатеља, а неки за пријатеља држе чак и Бога.
Због свега тога ћу вас данас, када вулкани у српке лагуне избацују и наносе латиницу и данас када више нисмо сигурни, да ли смо купили српску књигу коју је латинично написао Меша Селимовић, назвати велишани, а будући великани. Јер, како назвати вас, децо гимназијска, даниловградска, светопетровска, светосавска, велику децу, него велишани у тренутку када је мајка Бима и Бума госпођа за поједине бестидне посланице, која раме уз раме јаше са версаћијевским генералом, некад часним борцем, сада обученим у жуто свечано одело, који Несретник ради партијске дисциплине мора да спусти главу и да ћути када му кажу да је наш генерал Лаза ратни злочинац.
Сигуран сам, драги велишани, да сте ви сви лучоноше професора Косте Вујића, а наследници Мике Аласа, Јована Цвијића и осталих српских великана те генерације. Ваљда мора да прође више од сто година да се појавите ви, који пуштате сирене кад нико не сме да их пушти (намерно написано „пушти“ из поштовања према наречју деце), ви који сте се успротивили и схватили да је српски језик, а не само немачки, дубоко инклузиван, како за свој језик, на коме се само лепо плаче, рече баба Рога и да је једини језик распале Југославије. Ви такви млади имате пуно право да у будућности преузмете руководећу палицу у Црној Гори и Брдима. Ви сте светосавско светло јер као наш велики светитељ оправљате родитеље и старију браћу на прави пут.
* Милорад Ђошић, пуковник пилот, ратни командант 712. хеликоптерске ескадриле ратног ваздухопловства, члан Управног одбора у Удружењу „Ћирилица“.