Х
ашки трибунал се ужурбано спрема за 22.новембар, за изрицање последње пресуде „капиталцу“ кога су дуго „ловили“, па да и званично престану са постојањем и у историји остану забележени као суд који је судио свима, а осуђивао Србе.
Е
воцирајући сећања кад сам као дечак успутно упијајући информације из дугометражног Дневника 2 тог периода, често се појављивао он, јунак, понос прекодринских Срба, родољуб, победник, генерал. Чекао се дуго онај који ће ослободити страдална подручја Републике Српске, попут Кравице, Братунца, Сребренице… Чекао се и дочекао!
Р
азборитом комадном – напред, победничким наступањем, на радост српског национа, ослободио је Републику Српску, чиме је испровоцирао НАТО, наручивши сопствену пресуду и пре оптужнице, са доказима које је тек требало исфабриковати. Следе године скривања, уцењивања наших „европских пријатеља“, притисака, претњи, негативне пропаганде. Наводно, последњи услов за коначно свануће Србији у рајском врту Европске Уније био је – ухапсите Младића! Можда не баш случајно и последично везано за Лазареву клетву, село Лазарево ставило је тачку на „тежак период наше историје чиме је скинут терет са плећа нашег народа“-завршио је ово поглавље 26.маја 2011.године тадашњи председник Србије. И свануло нам је? Или је термин свитања, можда, померен на 22.новембар ове године, уз дилему да ли ће нам пресудом генералу Младићу сванути или поново смркнути.
О
сврнем ли се на хашку историју, ни данас не могу да превазиђем мучнину због срамних испорука међународној (не)правди неколико председника, далеко више генерала, добровољаца… Из срца Европе се вратише као слободни људи претежно сви осим Срба, а оне који одслужише (не)заслужене казне и данас везују политичким притисцима, протестујући чак и њихово м волонтирању у корист и за будућност Србије, у њиховој струци, за будући мир. Важно је закључити причу о генералу Лазаревићу. Он је херој одбране отаџбине 1999.године и сјајан кадар за Војну академију. Тачка на ту тему. Вратимо се генералу Младићу. Иако је пришивање геноцидне етикете целом Српству прошло неуспешно (захваљујући Русији), међународни полицајац се нада да ће последњом хашком пресудом српскм генералу подгрејати већ ужеглу тежњу светских моћника за сатанизацијом Србије.
Ј
едно је сигурно, политички процеси затрпаће истину и жртве са свих страна постаће само политичка роба за трговину. Право неће задовољити правду, неће утешити мајке, неће донети трајнији мир – а након свега, само нам је мир потребан, па у тишини, намирених рачуна, без белосветских притисака, без бомбастичних наслова таблоида, да се запитамо – шта је нама Ратко Младић?
Аутор: Бошко Козарски, оснивач српско-руског центра