Београд и Кијев су се озбиљно посвађали. Амбасадори обеју земаља су били позвани на консултације. Притом, „руски фактор“ се нашао у позадини, а у први план дошле су узајамне тврдње: Украјина говори о учешћу Срба у рату у Украјини у Донбасу, а Србија о злочинима Украјинаца против Срба. Али о каквим злочинима је заправо реч?
Најновији дипломатски скандал избио је захваљујући напорима украјинског амбасадора у Београду Олександра Александровича. Он је грубо напао земљу боравка и довео у питање њену способност као државе називајући је „марионетом у рукама Русије“, „која уништава Европу“, „дестабилизује Македонију“,“ствара напетости у Хрватској“ и све у том духу.
У украјинском дипломатском корпусу постоји сопствено схватање њихове улоге у живој природи. Сваком другом амбасадору овакви напади не падају на памет, јер је то супротно дипломатији као професији. Бранити своју позицију наравно, али овако глупо и бесмислено нападање баца сумње не на професионалност и адекватност. Али ово је украјинско време.
Наравно ово није могло да пође из руке дипломате.
„Срећа па интервју није дуго трајао, иначе би Србија била оптужена и за избијање Другог светског рата“- рекао је Државни секретар Србије Ивица Тончев, који је апеловао на власти да укажу на недопустивост оваквог понашања украјинског амбасадора. У ствари, он је запретио да би Александрович могао бити проглашен персоном нон грата.
Кијев је одлучио да игра унапред. Украјински шеф дипломатије Павел Климкин позвао је амбасадора на консултације под изговором „српских плаћеника у Донбасу“. Позив амбасадора на консултације је уобичајени облик дипломатског демарша. Овде Кијев покреће питање учешћа српских добровољаца у Донбасу док иста таква питања када се ради о Шпанији и Италији, Украјина не покреће.
Београдски МИП је заузврат такође позвао свог амбасадора у Кијеву напомињући о учешћу Украјинаца у ратовима на Балкану.
Српски шеф дипломатије Ивица Дачић подсетио је на учешће украјинских плаћеника у рату Хрватске против српског народа и рекао да за разлику од Србије, Украјина никад није судила овим плаћеницима.
„Србија је предузела низ конкретних мера против српских држављана који учествују на иностраним ратиштима укључујући и Украјину и да је против неких већ покренут поступак“, рекао је Дачић.
Горе од Немаца
Украјинаска легија је у лето 1941. године основана у Хрватској од стране локалног становништва на иницијативу православног свештеника Василија Стрилчика. У тадашњој клеро-фашистичкој Хрватској већина иницијатива долазила је од свештеника, и православних и католичких. При том поп Стрилчик обратио се немачком генералу Едмунду Глазе фон Хорстанеу с молбом да пошаље легију на Источни фронт тј. на ратиште са Русијом.
Међутим Немци традиционално формирају овакве одреде само за домаће окупиране терене тако да легију нису послали на овај фронт. Због тога су се Украјинци нашли на домаћем ратишту против српских партизана на Козари у западном делу Босне и Херцеговине. То је данас део Републике Српске а 1941. године је био укључен у НДХ. Игром речи Срби су користили израз „несавесна“ уместо независна. Тада су на Козари били одреди герилаца како Титових партизана тако и четника који су се борили против Немаца. Тада су Немци покренули офанзиву и у њој уништили српско становништво Козаре. Ови злочини су приписани и украјинској легији.
Веома брзо рат се претворио у крваве злочине против сеоског српског становништва. Чак су и Немци неколико пута покушали да зауставе садизам Хрвата али нису успели. На крају су Италијани и Мађари потпуно прекинули сарадњу са усташама.
Под утицајем ових злочине неке италијанске једнице су прешле на страну партизана.
Према документима убијено је више од 33 хиљада цивила мада се шпекулише да је цифра и до 70 хиљада, због тога што није могуће прикупити сва документа. Преживели су пребачени или у немачке логоре или у Јасеновац. Срећни су имали прилику да буду пребачени у Немачку. Јер садизам Хрвата је био гори од немачког. „Масакр на Козари“ је за Србе у равни Хатина за Белорусе или Волиња за Пољаке.
Украјинска легија се показала у потпуности. Не успевши да стигну на Источни фронт они су се показали у локалним ратовима, не у борби са партизанима и четницима него у пљачкању и убијању локалног становништва.
За годину дана, снага легије је смањена скоро десет пута.Немци су је брзо препаковали и послали на фронт у рејону Северне Босне и Бихаћа у рат против НОВЈ. Разбијени од стране партизана Украјинци су почели да се повлаче у правцу Аустрије заједно са Немцима и Хрватима. На граници Словеније Украјинце су ухватили Титови војници и просто убили јер Хрвати нису свечани са оваквим војницима.
Овде се губи траг украјинском легиону. Зна се да им је командант у периоду 1941-1943 био извесни Владимир Пањкив који је извршио самоубиство након капитулације Немачке.
Козару Срби просто неће заборавити.Није ни потребно „чешљати“. Југославија је гонила ратне злочинце после Другог светског рата горе него Израел. Неко је убијен, неко враћен у земљу ради суђења. Нико од хрватских ратних злочинаца није избегао злу судбину.
Лидер фашистичке НДХ Анте Павелић тешко је рањен у Аргентини и преминуо је после годину дана. Последњи на листи Андрија Артуковић изручен је без обзира на то што је скриван од Ватикана и Врховног суда САД.
Једноставно речено после рата Југославија никакве рачуне није испостављала УССР по овом питању ( у СССР се није ни говорило о улози украјинских националиста чак ни у Хатини како се не би нарушавало „пријатељство народа“) а после 1991. године су беснели неки други ратови такође са учешћем украјинских националиста.
Да ли је Украјина пријатељска земља?
Треба знати да су у сукобима који су пратили распад Југославије на обе стране фронта били Украјинци (укључујући и чланове УНА-УНСО – екстремистичка организација забрањена одлуком суда у РФ). Они који су дошли да се боре на страни Хрвата су се водили једноставним мотивима – „против Срба, а то значи против Москаља“ (Москали – увредљив назив за Русе). На српској страни су били они који су се водили религиозним ставовима. Било је неприхватљиво да се боре за католике, ако је реч „морал“ генерално применљива овде.
И једни и други су накнадно признали да су део војног крила УНА-УНСО-а и да су радили тзв. „вишкил“. То јест, Украјинци су се обучавали и стицали војно искуство. У рововима на кукурузним пољима Славоније је било је страшније него бацати калдрму на Беркут на улицама Кијева.
Ови људи су сада већ давно одрасли, а неко је имао времена да остари. Могли су да се преселе из Чеченије у Хрватску и назад, ако је мотивација била „против Москаља“. Из сличног разлога, сада су у зони „АТО“ Хрвати – „против Руса – значи против Срба“. Отприлике као на „Евровизији“, али са крвљу.
У последњих неколико година у Украјини је постало модерно да се говори о хрватској операцији „Олуја“, која је уништила Српску Крајину. Наравно, са алузијама на Донбас.
У овим причама, војним ситуацијама, политичким сценаријима мало је тога заједночког: Донбас није Српска Крајина и обрнуто. Али у украјинском уму они су готово идентични. Стога морају „проучити хрватско искуство“ као противтежу у односима са Србијом као „марионетом Москве“. У Србији су, с друге стране, почеле дискусије на тему „Да ли је Украјина пријатељска земља?“ упркос Словенству и православљу. Одговор може бити недвосмислен, углавном због Козаре. Присуство једног броја Украјинаца на Славонском фронту током деведесетих може проћи и непримећено. Зато, када је министарство спољних послова Србије говорило о „Украјинцима који су учествовали у ратовима у Југославији“, имали су у виду управо геноцид на Козари и учешће украјинске легије у време хрватске фашистичке државе у њему. И Кијев је сада у веома тешкој ситуацији, а шта је опасније од смањивања нивоа дипломатских односа. Геноцид није шала. Он роком није ограничен.
Јевгениј Крутиков/ВЗГЛЯД, превод: Њуз фронт