Сви се још сећамо излива србофилије Зорана Заева када је само неколико дана након (уз помоћ тихог државног удара изведеног) доласка на власт поручио да је он „највећи пријатељ Србије и српског народа“.
Колико у речима македонског премијера има лажи, а колико истине најбоље нам говоре његова дела у последњих пет месеци, колико дуго се већ налази на челу отворено проалбанске владе у Скопљу.
За тих пет месеци бриселско-вашингтонска македонска власт на челу са Заевом кренула је увелико да примењује иредентистичку „Тиранску платформу“, дајући ветар у леђа великоалбанским територијално-политичким претензијама: отворила је неколико нових граничних прелаза према сепаратистичкој косовској држави, подстакла јачање економских односа са терористичком творевином на тлу српске државе, донела одлуку о одржавању заједничких седница македонске и тзв. косовске Владе и најавила скорије чланство јужног српског суседа у НАТО пакту.
Да ли би прави српски пријатељ уочи највећих притисака на Србију да се одрекне дела своје територије јачао односе са косовским сецесионистима, пружао подршку међународној афирмацији њихове независности и одлазио у Приштину да са српским непријатељима договара нове притиске на нашу државу? Наравно да не би. То може само лажни пријатељ, а истински непријатељ и противник слободне, целовите, независне и суверене Србије.
Зоран Заев не само да није српски пријатељ. Он није ни пријатељ сопственој држави и сопственом народу. Он није (како су га називале његове присталице) „спаситељ“ већ гробар Македоније.
Који човек би у тренуцима када Влада у Приштини признаје да је финансирала одбрану осуђених шиптарских терориста који су починили масакр у Куманову одлазио у легло балканског сепаратизма и продубљивао пријатељство са тзв. косовском државом? То може само неко ко власт није освојио подршком свог народа, већ интервенцијом Федерике Могерини и Брајана Хојт Јиа.
Данијел Игрец