Судбина јунака у Србији је готово по правилу иста – понижење, па заборав!
Увек велики и сложни у ратовима и недаћама, непогрешиво грешни према херојима у (њиховим животима и делима) освојеном миру.
Заборав је сваки пут прождирао див-јунаке експресно, већ у годинама непосредно након њихових херојских страдања или великих победа. У временима јунаштва и доследности исказане у моментима који су одлучивали о животу и смрти, српски Обилићи су увек испред свега стављали заклетву, реч, част, увек су стављали све за одбрану слободе Србије. Међутим, то није било довољно да се запишу у тефтер колективног памћења и поштовња. Увек је зарад лажног мира било препоручљиво да се не помињу или још боље – да се забораве.
Хајмо ми данас да се у инат забораву сетимо наших великана, нашег предања, хајде да се сетимо имена српских јунака:
Свети кнез Лазар – наш узор, наш завет. Милош Обилић – дата реч као светиња! Ђорђе Петровић Kарађорђе – устајте, Срби!
Стеван Синђелић – човек који се у једном трену уписао у вечност. Васа Чарапић – никакав бедем неће зауставити освајање слободе! Војвода Живојин Мишић – ко сме, тај и може! Војвода Степа Степановић – мудрошћу и храброшћу до победе.
Сваки од 1.300 каплара – јер слобода је скупо плаћена будућношћу. Милунка Савић – кад нежнији и лепши пол покаже више од равноправности. Момчило Гаврић – детињство обележено јунаштвом.
Гаврило Принцип – јасан одговор на окупацију. Ђенерал Дража Михајловић – честити српски официр у вртлогу белосветских мешетарења.
Мајор Милан Тепић – дата реч је светиња! Ђенерал Вељко Раденовић – чин који се заслужује чињењем јунаштва!
Тибор Церна – за ову земљу је вредело умрети! Пуковник Љубинко Ђурковић – витез одбране на Kошарама. Генерал Владимир Лазаревић – човек који је надмудрио НАТО и одбранио Србију!
Пилоти Зоран Радосављевић, Миленко Павловић и други – јер нико није рекао нећу! Хероји са Kошара и Паштрика – јер су ради слободе још за живота пакао прошли. И тако назад и унапред чује се само Марко, Стефан, Милан, Душан, Стеван…
Низу нема краја, јер наш је усуд „бити кадар стићи и утећи и на страшном месту постојати”, а то ћемо моћи искључиво сећајући се светлих примера наших предака и савременика. Нажалост, све је више нових „миротвораца” који саветују заборав брижљиво пописујући фабрикована злодела наших сународника под геслом – да се зна истина, селективна, али прихватљива западном свету, који жели нашу пропаст или бар зомбирану предају.
Али авај, и даље одзвања у генима кратки усклик који се не да обрисати попут каквог документа са хард-диска, одзвања и преко усана прелама поруку за векове векова – НЕМА ПРЕДАЈЕ! Да се не забораве, да уђу у уџбенике, у предања за будуће генерације, поменимо српске хероје увек и свуда, јер ако их затуримо у фиокама заборава, ако их се постидимо и недајбоже одрекнемо – биће то наша срамота и наш крај.
Аутор: Бошко Козарски, оснивач српско-руског центра