Двије вјековне црногорске константе – односи са Србијом и Русијом – тај ген петровићевске Црне Горе, ти историјски темељи нашег његошевског бића, дрмају нам се пред очима. Три деценије, откад је споља пројектована и инсталирана криминогена власт, траје тај процес разора бића, фалсификовања историје и релативизовања нашег колективног ја. Опасније је него икада: тресу се темељи, заједно са историјом под њима, а нико да их озбиљно придржи, оздрави и ојача.
Србија је, у три деценије, више пута окусила смјењивост власти издижући се, данас, на ниво најважнијег, моћног регионалног играча. Русија се издигла на ниво једног од глобалних, свемоћних лидера. А Црна Гора? Државна анти-политика марионетског режима, као званичне промовише анти-српску и анти-руску политику. Од двије националне историјске шансе – Београда и Москве – утемељене у културним, историјским, вјерским и традиционалним блискостима, Подгорица је створила двије националне трауме оличене у неповјерењу и непријатељству. Званична црногорска политика личи на групу камиказа и канибала: рушимо сопствене темеље и гутамо сопствено биће. Има то име: анти-црногорска политика.
Санкције Русији и однос према Србији (мимо куртоазног и процедуралног) само су врх леденог бријега нашег дубоког националног пада. Треба бити ванредно глуп или неопјевано недобронамјеран и уцијењен – а чини се да је обоје у игри, са акцентом на овом другом – па се овако понијети према наслеђу које смо, крвљу и срећом, добили у аманет, када су нам преци на уво дошапнули важност наших односа са Србијом и Русијом, за нас саме. Не говорим о народном традиционализму, већ о државној мудрости. Не причам о емоцијама, већ о одговорности нација које желе да буду велике, а такве – за разлику од нас – држе до својих вјечних веза. Велике државе, чувају велике везе.
Можете ли замислити да Сарајево води анти-турску политику и уведе санкције Анкари? Да ли се може домислити да Беч промовише анти-њемачку политику и потпише санкције Њемачкој? Да ли реално звучи да ово што контролише Косово почне анти-албанску политику и одлучи да спроведе санкције Тирани или Анкари? Ако је Москва центар православља, доминантне конфесије у Црној Гори, није ли политички, да – политички, о духу и метафизици нека говоре свештеници, није ли, дакле, политички глупо и непрагматично, немати најбоље односе са таквом адресом? Још више: није ли то обавеза коју намеће једна већина? То је типично питање геополитичког прагматизма. Ако је Београд матица Срба, па и да их је далеко мање од пописаних, огромних 30 одсто у Црној Гори, па и да не дијелимо исту историју, па и све да нијесмо исти народ, Срби и Црногорци, а јесмо, зар није политички и економски анти-мудро, немати најбоље односе са таквом адресом? Црна Гора се бави управо таквим, опасним стварима: прихватили смо улогу батине, тиме батињајући и себе саме по челу.
И није то опасно само за православце, тај наопаки и патолошки, деструктивни однос према Београду и Москви, то је опасно по све народе Црне Горе, по регион. То је, управо, анти-грађанска политика. Није ли Бошњаку боље да земља у којој живи, Црна Гора, има сређене и стабилне односе са оном земљом која не у малој мјери утиче на регион, па и “његову” Босну, са Србијом? Пита ли се, рецимо, мој брат Бошњак како то да “његов” Ердоган само што се није побратимио са Путином, а “његов” Мило Путину уводи санкције? Пита ли се Бошњак како то да “његов” Кадиров “служи” Путину, а “његов” Мило пљује по њему? Одговор је на длану: Ердоган и Путин су суверени, а Ђукановић марионета. Питање је само: до када ћемо трпјети да и ми, скупа са њим и због њега, будемо то исто, марионете и батине. Питање је велико као наша историја: хоћемо ли да будемо нација са интегритетом или народ на поводац. Ко воли такве народе? Не воле их ни они који их контролишу.
Односи Црне Горе са Србијом и Русијом нијесу само таоци политике власти већ и политике опозиције кроз све ове деценије. Мало шта је на овом свијету – не рачунајући Кинески зид и математичке аксиоме – остало тако непромјењиво као црногорска опозиција у својој неријетко промашеној методологији, често неоргиналним стратегијама и истрошеним политикама. Сада када се темељи нашег бића тресу, дужност је, нарочито младе генерације политичара, нас, да у процесу демократизације цјелокупног црногорског друштва оздравимо, оснажимо и унаприједимо односе са Србијом и Русијом. То је обавеза коју заједно налажу и ђед и унук, и култура и економија, и прошлост и будућност. И дух, и џеп.
Вријеме је за нову, опозициону еру: модерног патриотизма. Односи са Србијом, као и односи са Русијом, морају бити постављени на нове темеље модерности. Не безличног мондијализма, већ здраве модерности. Савремени патриотизам је отворен и двојак, осим националног идентитета и борбе за његово очување, он мора истовремено да говори и са позиција универзалних, космополитиских вриједности, логиком: нијесам за најближе односе са Србијом само јер сам Црногорац.
Аутор: Марко Милачић