Прошлог викенда прослава Дана независности у Пољској мутирала је у вероватно најружнији скуп екстремне деснице какав је могао да се види у последње време.
Сви милитантни националисти, бели супремацисти и радикални исламофоби, укључујући ултрадесничарску Свепољску омладину, Национални покрет, али и заменицу Јобика, најксенофобичније партије у Мађарској, окупили су се на гротескном маршу, како га је описала већина медија.
И управо њих би поједине европске владе требало да се плаше иако су им делимично омогићли долазак на власт.
Те групе, своје идеологије изградиле су на антисемитизму, угледајући се на фашистичке покрете популарне пре Другог светског рата. Марш је бацио узнемирујуће светло на агресивне и радикалне струје које се крећу кроз све успешније националистичке партије, за које је владајућа мађарска странка (Фидес) модел, а на коју се угледају и носећа партија Пољске, Партија права и правде (ПиС), Алтернатива за Немачку и аустријска Слободарска партија…
Њихове исполиране слике и релативно умерена реторика омогућили су им да постигну рекордне резултате на изборима, али и да ударе на европски либерални поредак кроз три области у којима се њихови интереси поклапају са неонацистичким екстремистима – имиграцијом, исламом и Европском унијом.
Свакако, нису свих 60.000 људи који су у суботу изашли на улице Варшаве били симпатизери крајње деснице, па ни владајуће странке. Међутим, фашисти старог кова међу њима показали су се у пуном сјају охрабрени импресивним изборним резултатима европских популистичких партија на изборима широм Европе последњих неколико месеци. Радикали су тако, оно што је требало да буде грађанска прослава пољске државности, претворили у изложбу мржње и нетрпељивости.
За разлику од професионалних политичара који жуде за славом и гласовима, особе које су марширале у суботу носиле су маске, махали расистичким симболима и викали „Чиста Пољска, бела Пољска“ и „Избеглице напоље“.
На једној застави која се вијорила писало је „Чиста крв, чист ум“. На другој се наводи да ће Европа бити бела или неће бити насељена. Махало се огромним пољским заставама и палиле су се бакље и димне бомбе. Ултрадесничарима је потребна енергија да одрже своју базу, али то носи огроман ризик који Европа добро зна, пише „Атлантик“.
Пољска се тако нашла на челу популистичког пејзажа Европе. Влада је не само одбила да осуди марш, већ је министар унутрашњих послова исти назвао „лепим призором“. Очигледно је да су ултрадесничари знали да су сигурни у Пољској.
Два дана касније, пољски председник Анџеј Дуда, који није члан ПиС-а, осудио је ксенофобију и расизам, рекавши да у Пољској нема места за „болест национализма“.
Влада, с друге стране, није придала много значаја томе.
„Популистичке партије попут Фидеса и ПиС-а користе масу како би промовисали своје циљеве“, рекао је Петер Креко, директор Главног политичког института у Будимпешти, и додао да такве странке морају и да покажу да имају подршку великог броја људи како би дали легитимитет својој политици.
Поједини аналитичари чак повлаче паралеле са Европом из 1930-их година, када су фашистички покрети узгајали и давали значај екстремистичким политичарима. Међу онима који су марширали прошлог викенда било је екстремиста не само из Пољске већ и из Италије, Шведске, Мађарске, Словачке, Велике Британије и других земаља…
Да одржи говор у Варшави позван је и „најпознатији“ амерички бели супремациста Ричард Спенсер, али је пољска влада ипак отказала његову посету. Парадоксално, ултранационалисти сматрају себе међународним фронтом. Уједињени су у својој мржњи према ЕУ, за коју тврде да је уништила њихов суверенитет.
Милитанти можда неће стајати на истом подијуму са политичарима, али ће ове партије искористити велике масе како би погиле подршку и скренуле пажњу. Ипак, какву год подршку да масе дају, исто тако је могу и одузети.
И сигурно је да ће доћи тренутак када ће политичке партије направљене за приказивање на телевизији достићи свој максимум. Тада ће коначно морати да се обрачунају са насилним фигурама које су сами подстакли.
/www.theatlantic.com/, Д.К., БЛИЦ