Да ли су, на крају, силни долари уложени у рад Трибунала оправдали очекивања? И после свега, чему смо данас сведоци на овим просторима, да ли неко заиста мисли да смо се макли са мртве тачке, да нам је регион мирнији? Или су антагонизми само разбуктани.
Шта је уложено и шта смо добили? Која је оставштина Хашког трибунал после 24 године рада међународног суда који су формирале УН како би правди били приведени најодговорнији за злочине почињене током ратова из деведесетих година прошлог века на простору бивше Југославије?
Крајем децембра Хашки трибунал ће званично престати да ради и предати штафету такозваном Механизму за међународне кривичне судове који треба да заврши посао на преосталим жалбама. По оцени појединих наших адвоката, то неће бити пре 2019. године. Трибунал, ипак, своди рачуне.
Још у јуну је последњи пут одржана међународна конференције посвећена резултатима Хашког трибунала, која је окупила неколико стотина учесника из региона и света.
Свестан, како је рекао, бројних критика на рачун суда, његов председник Кармел Агијус је тада неупућенима објаснио да те критике одражавају генерално неразумевање мандата суда ограниченог у самом старту.
„Трибунал није имао задатак да ради на помирењу у региону нити да суди свима који су починили злочине. Мандат је био судити онима који су најодгороворнији за те злочине и да се на тај начин допринесе одржавању мира у региону“, рекао је тада председник суда Кармел Агијус. По његовој оцени, најважнија је пионирска улога Трибунала у борби против некажњивости. Главни тужилац, Серж Брамерц, такође је оценио да су успеси Трибунала очевидни.
Другачије се од челника суда, наравно, није ни могло очекивати. На шта би то личило да после две и по деценије кажу како су две и по милијарди долара — колико је, по грубој процени, уложено у рад Трибунала — бачене паре. А треба оправдати и добру месечну апанажу. Она је у случају Брамерца, наравно према незваничним подацима, још пре пет година износила 40.000 евра.
Од када је још ратне 1993. године суд основан, његов буџет је вртоглаво растао. Од почетних скромних 267.000 долара те 1993. године догурао је, на пример, до 283 милиона долара 2013. године.
На питање колико су УН из буџета годишње издвајале за рад Трибунала, наш познати адвокат Тома Фила, који је од 1996. године бранио оптужене Србе у Хагу, каже: „Ништа!“
„УН нису издвојиле ни жуте банке за тај трибунал. То је плаћала Америка од почетка, директно“, каже Фила за Спутњик. Због тога се, каже, неколицина побунила јер у Статуту пише да се тај суд мора финансирати искључиво од новца УН.
Он напомиње да је у почетку огромне паре за рад суда давала Саудијска Арабија, али да је тај ентузијазам изгубила када су се и Муслимани нашли међу оптуженима.
„Онда је Америка преузела плаћање тог суда тако што је отворила посебан рачун у УН, са кога се суд плаћа и ствара се фикција да то финансирају УН“, каже Фила.
Дакле, што се тиче дељења правде и финансирања, све је било оркестрирано од стране Америке. То је један правни монструм којег што пре треба заборавити, истиче наш познати адвокат.
Трибунал у Хагу је, подвлачи он, америчко чедо и Американци га плаћају.
На питање: колико, он сликовито објашњава како је трибунал „растао“.
„У почетку, када сам први пут почео да браним, 1996. године, суд је био у једној судници са мало људи и мало њих у притвору, два-три човека. То је коштало два-три милиона долара годишње.“ Сада се то, каже он, попело на око двеста милиона сигурно.
Администрација се била намножила, једно време имали су близу деветсто запослених из скоро осамдесет држава.
А са растом суда растао је и буџет. Већ 2.000. године он је достигао сто милиона долара. УЗ констатацију да није у питању завист, председник оног другог Међународног суда у Хагу Жилбер Гијом жалио се у УН да је „свота од десет милиона долара, којом располажу, мала у поређењу са Хашким трибуналом за бившу Југославију, чији је годишњи буџет скоро сто милиона долара“.
Само четири године касније буџет Трибунала је био 223 милиона долара, да би крајем 2006. био 40 милиона већи. Те године поједини медији су преносили оцене да су резултати суда слаби, посебно с обзиром на непрекидно растуће трошкове за издржавање људства.
„Његов годишњи буџет који је пре 13 година износио 267 хиљада долара у међувремену је порастао за преко хиљаду пута“, констатовано је те 2006.
У 2013. години за тек формирани Механизам за међународне кривичне судове, који по затварању Трибунала треба да оконча његов посао, издвојенo је 54 милиона долара. У исто време, буџет за рад Трибунала је порастао на 283 милиона долара. То је, по писању медија, било једнако осмини укупног буџета УН.
А да је ту било и „других извора“ финансирања Трибунала „признала“ је бивша главна тужитељка Луиз Арбур, када је одговарајући на питање зашто се спроводи само ексхумација Хрвата и Муслимана, а не и Срба, одговорила: „Мени не дају новац за Србе“.
Да ли су они који су стајали иза Хашког трибунала имали разлог да скривају начин његовог финансирања? Сумње у то су остале пошто је у УН одбачен предлог представника Руске Федерације о спровођењу независне детаљне финансијске контроле рада суда која би показала и коме колика средства иду.
А у Трибуналу се све дебело плаћа. Сат времена — десет хиљада, па можда и петнаест хиљада евра, каже адвокат Томислав Вишњић за Спутњик.
„У једном тренутку смо имали неко одлагање у судници од два сата и онда је неко рекао да то кошта између двадесет и тридест хиљада евра“, испричао је Вишњић. Треба платити адвокате, простор, судије, обезбеђење, превоз, све, каже он.
Да су се у суду лако навикли на добре услове, показала је жалопојка председника Хашког трибунала Теодора Мерона, који је у извештају Уједињених нација 2015. оценио да је „смањење броја запослених утицало на морал особља и да то представља изазов за ефикасан завршетак активности“.
Мада би се сасвим поуздано могло рећи да су највећи део посла врло ефикасно завршили и у складу са ноторном истином да вечере нема џабе и да се коњ везује где ти газда каже. Зато је за 24 године рада Хашки трибунал осудио 72 Србина на 1.138,5 година затвора, а све остале — двадест Хрвата, пет Бошњака, једног Албанца и једног Македонца, заједно на 361 годину. И то уз најневероватније обрте где су доказани злочинци пресуђени на 24 година затвора у поновљеном суђену пуштани на слободу. Али имали су само један али довољан адут. Нису били Срби.
Да ли су, на крају, силни долари уложени у рад Трибунала оправдали очекивања? И после свега чему смо данас сведоци на овим просторима, да ли неко заиста мисли да смо се макли са мртве тачке, да нам је регион мирнији? Или су антагонизми само разбуктани.
Спутњик