Војни успеси у борби против ДАЕШ-а, ефикасне мировне иницијативе и чврста позиција на међународној позорници — током протекле две године Русија је доказала да се на Блиски исток вратила озбиљно и на дуги рок, као и да не намерава да одлази из тог стратешког региона у ближој будућности.
Прошле седмице је први заменик шефа Комитета Савета Федерације за безбедност и одбрану Франц Клинцевич саопштио да руске војне базе неће бити повучене из Сирије након окончања противтерористичке операције.
Број војника ће по свој прилици бити приметно смањен, али они који остану нипошто неће седети скрштених руку.
Ограничени контингент
Председник Русије Владимир Путин је почетком седмице, приликом сусрета са сиријским колегом Башаром ел Асадом, саопштио да ће операција руске авијације против терориста у Сирији ускоро бити завршена.
Он је нагласио да је потпуно уништење екстремиста још далеко, али да је војска своје задатке испунила. Сиријске власти сада контролишу више од 98 одсто територије земље, а армија је практично преузела града Букемал, последње насеље које још делимично држи ДАЕШ..
Ситуација у зонама деескалације је стабилна, а број наоружаних формација које су прихватиле да поштују примирје повећао се на 234.
Први заменик министра одбране Русије, генерал армије Валериј Герасимов је оценио да се у Сирији већ стварају услови за обнављање мирног живота и повратак избеглица.
Многи експерти су, међутим, уверени да одјек овог рата неће ускоро утихнути.
„Треба схватити да ће Сирија још много година бити огњиште напетости“, објашњава заменик директора Института за политичку и војну анализу Александар Храмчихин.
„Само због једног разлога наше војне базе су тамо неопходне. Русија ће моћи директно да утиче на конфликтне ситуације које на Блиском истоку редовно избијају. Уз то, базе озбиљно повећавају могућности наших оружаних снага у иностранству. Проблем је, међутим, у томе што Сирија и Русија немају заједничке границе, због чега би снабдевање објеката могло да буде отежано — увек ћемо од некога зависити. На промер, сада робу пребацујемо преко Ирана“, навео је Храмчихин.
Наравно, у послератној Сирији велики руски војни контингент није потребан. Према речима Франца Клинцевича, број копнених и ваздушно-космичких снага Русије тамо ће бити смањен. Министарство одбране ће, ипак, наставити да пружа подршку сиријским властима, укључујући и евентуалне „локалне тачке напетости“.
Пустити корење
Русија у Сирији данас користи два велика војна објекта: авио-базу Хмејмим у провинцији Латакији и пункт за материјално-техничко снабдевање Војне морнарице Русије у граду Тартурсу на обали Средоземног мора, који је до краја 2012. године био прилично скроман комплекс за пристајање бродова, са системом за снабдевање свежом водом, техничким просторијама и шалтером са четири човека.
Већ у септембру 2013. године Русија је објавила да обнавља своје војно-морнаричко присуство у Средоземном мору. Потпуна реконструкција те базе почела је 2015. године. Број стручњака у објекту повећао се на 1.700 људи.
Шта се сада догађа у Тартусу представља тајну са седам печата. Познато је да је 3. децембра прошле године Владимир Путин потписао „Наредбу о потписивању споразума Русије и Сирије о ширењу територије пункта за снабдевање Војне морнарице Русије у области луке Тартус и о уласку војних бродова Русије у територијалне воде Сирије“, што, вероватно, говори о изградњи праве војно-морнаричке базе.
Лука би, према наводима извора, након реконструкције требало истовремено да прима бродове прве и друге класе, подморнице, укључујући и нуклеарне, и барже огромне масе. Такав објекат подразумева поуздану заштиту, што значи да ће у Тартус, вероватно, бити пребачене додатне снаге ПВО, војска обалске одбране и одреди морске пешадије.
Авио-база Хмејмим, напротив, одавно је изграђена. Руска војска се навикла на живот у Латакији, а мали камп сачињен од шатора током две године се претворио у прави град у којем има све што је потребно за комфорно службовање у нелагодним условима жарке и сушне климе.
У бази се налазе складишта борбене муниције и горива, пунктови за допуњавање залиха горива и ремонт технике, савремени пунктови за исхрану, купатила и комплекси за прање веша, пекаре, медицински пунктови и много тога другог. Војници су смештени у специјалним, удобним блоковима-контејнерима. Око базе је размештена моћна одбрана коју чине савремена ПВО средства и средства за радио-електронску борбу.
„Чак и ако се одбаци геополитика и чисто војне ствари, присуство тих база може да нам буде само од користи“, сматра руководилац Центра за војно прогнозирање Анатолиј Циганок.
„Оне омогућавају развијање сарадње Русије и Сирије. Као прво, наши војници и официри ће помагати властима те земље да уклањају мине са своје територије. Верујте, тамо је остало толико експлозива да деминерима неће фалити посла годинама, ако не и деценијама. Као друго, они ће обучавати и тренирати сиријске војнике, помагати им да савладавају наоружање и борбену технику руске производње. Једном речју, војници тамо имају посла и без рата“, нагласио је Циганок.
Јужно крило
Не треба заборавити ни на геополитику. Блиски исток остаје у зони кључних интереса САД и њихових савезника у НАТО-у. Појава новог играча за регионалним карташким столом очигледно не радује представнике Северноатлантске алијансе који су много пута исказали страховање од тога да би Русија могла додатно да повећа своје војно присуство. А Москва такве могућности заиста има.
„Треба разумети да је Хмејмим прилично развијена авио-база, способна да прими све типове авиона“, каже главни уредник листа „Национална одбрана“ Игор Коротченко.
„Тамо могу да буду не само ловци, него и, рецимо, бомбардери Ту-22М3. Или чак и стратешки носачи ракета Ту-92 и Ту-160. То Русији отвара могућност да парира широком спектру опасности. Крстареће ракете Х-101 моћи ће да достигну било који циљ у региону. Исто се може рећи и за ’калибре‘ којима су наоружани бродови у Тартусу. Са једне стране, ми у суштини преузимамо контролу над целим Блиским истоком, а са друге стране, одговарамо на претње на јужним боковима НАТО-а“, наводи Коротченко.
Спутњик