Наш народ би рекао, ’ајде што је Запад преварио генерала Младића, већ је преварио и Русе, прецизније и Михаила Горбачова, а касније и Бориса Јељцина.
Горбачов је насео на лаж да се НАТО неће ширити на постсовјетски простор, да НАТО неће у своје чланство примати државе бивше чланице Варшавског уговора, а поготово да неће примати нове државе, бивше совјетске републике. Горбачов је у све то поверовао, а догађаји после показују да га је Запад безочно преварио.
Сличан наивац био је и Борис Јељцин, који је поверовао у обећања Запада да прихвата Русију као равноправног партнера и да Запад неће користити своју победу у Хладном рату зарад геостратешких интереса. Два руска наивца у само 15 година њихове владавине, па да штета буде катастрофална.
За разлику од њих, генерал Ратко Младић је два пута поверовао Западу. Прво је бивши председник САД Џими Картер негде крајем 1994. и почетком 1995. године долазио на Пале да се договори око лобирања у српску корист. То је српска страна платила милион долара, плус жути џемпер који је лично исплела и Картеру поклонила Љиљана Караџић, супруга Радована Караџића. То лобирање се односило на договор да Срби испразне просторе на западу Републике Српске, пре свега општине Кључ и Јајце и још неке друге, а да ће заузврат Србима припасти Тузла, Сребрница, Горажде, Жепа…
Срби, и политичари и генерали, у то су поверовали, јер је Картер тврдио да је то договор са Вашингтоном. Када је у лето 1995. године кренула операција хрватско-муслиманских снага, из општина на западу Републике Српске прво су побегле политичке структуре СДС-а, знали су за договор, затим војне јединице, и на крају је у бежанију кренуо и народ.
Када је руководство са Пала упитало Картера, шта би са Тузлом, Гораждем и осталим местима, које Срби треба да добију као компензацију за напуштене општине на западу, одговор бившег америчког председника био је: „Ви Срби сте нас неколико пута већ зајебали, можемо и ми вас једном“. Преварени и Караџић и Младић. Оде милион долара, плус жути џемпер…
Други пут када је Запад преварио генерала Младића било је пуштање двојице оборених и заробљених француских пилота у јесен 1995. године. Ратификација Дејтона дошла је у питање, јер је ту ратификацију управо Париз условљавао пуштањем на слободу двојице пилота са обореног „миража 2000“.
У Зворник, у Републику Српску, ради тога је допутовао и генерал Дуен, начелник Генералштаба Оружаних снага Француске, коме је генерал Младић предао пилоте.
Био сам тамо тог јутра и када сам упитао сараднике генерала Младића шта тим гестом добија Република Српска, а шта генерал, рекли су ми да Република Српска добија француску хуманитарну помоћ, а Младић чврсте француске и америчке гаранције да никада неће бити суђен пред било којим међународним судом. И генерал Ратко Младић им је наивно поверовао. Или историја на делу потврђује колико су Срби и Руси заиста браћа. У веровању Западу…