Саша Синђелић, једини сведок који главном специјалном тужиоцу Миливоју Катнићу није отказао послушност, саслушаван је претходних недеља у тзв. процесу века, кога поједини медији погрешно интерпретирају као покушај државног удара. Да би покушај преврата имао карактер државног удара, у њега би морали да буду укључени одређени представници државне власти, у првом реду из војних и безбедоносних структура. Пошто Ђукановић и Катнић још никога из црногрског војно-полицијског апарата нису оптужили да им је радио о глави и шуровао са Русима, опозиционим ДФ-ом и четницима из Србије, дело које инкриминише оптужница никако не може имати карактер државног удара, већ револуције.
Према оптужници, Саша Синђелић био је главни командант и логистичар, коме је руска војна обавештајна служба ГРУ поставлила задатак да обезбеди сву неопходну опрему и наоружање за 50 руских специјалаца. Други задатак поверен Синђи био је да регрутује и топовско месо за руске специјалце, око 500 грађана Србије и део њих наоружа их праћкама. Током свог сведочења Саша Синђелић ниједном речју није исказао кајање за кривично дело које му се ставља на терет, штавише себе и свог наводног руског налагодавца Едија упорно је представљао као хероје, издане од стране лидера анти НАТО опозиције.
Веровати у Катнићеву оптужницу, подразумева и прогутати причу коју би здруженим снагама тешко успели да напишу Бранислав Нушић, Петар Кочић и Душко Ковачевић. Прво треба поверовати, да је руска војна обавештајна служба ГРУ за организатора анти НАТО револуције поред хиљада прекаљених ратника, официра и војника некадашњих припадника ЈСО, 63. падобранске бригаде, Кобри, Арканових Тигрова и специјалних јединица Републике Српске, одабрала баш дезертера Сашу Синђелића, продавца мајци са бувљака. Друго, да је реално да се у дану Д, када је револуција требала да буде изведена, њен командант Синђа налази стотинама километара далеко, на својој тезги у Бубањ Потоку. Треће, да је најважнији задатак набавке наоружања поверио војводи Паји кога је знао из виђења, а за кога није имао појма да се зове Мирко Велимировић. Четврто, да је Синђа поделио преко 200.000 евра ГРУ-овог новца, војводи Паји и ликовима сличне профилације, а кад су ГРУ средства пресушила додао је 36.000 евра своје уштеђевине. Прихватање четвртог имплицира пето, које вас тера да поверујете да се од бизниса пијачне тезге са мајицама може створити 36.000 евра додатне вредности.
Шесто, да су агнети ГРУ Синђелићу нудили када су ствари пошле по злу да се пресели у Русију, тамо му дају руски пасош и бесплатно школовање, што би значило да га у 38. години упишу у средњу школу, коју је као тинејџер напустио. Седмо, треба такође поверовати на реч Синђи да је „он поштен човек, који се никад није бавио криминалом“, а да се истовремено не сећа да ли је у лозничком суду осуђен за тешку крађу, „јер је то избрисано из евиденције“. Осмо, да се сведок сарадник заиста сећа броја таблица аутомобила којим га је агент ГРУ-а Еди возио по Москви, а не сећа за која је све кривична дела осуђен на јединствену затворску казну у трајању од 8 година. Ова осуда за разлику од лозничке није избрисана из евиденције. Девето, да нема сазнања да је у Хрватској осуђен за убиство и да нема појма зашто су док је лежао у нишком затвору правосудни органи Хрватске долазили да узму његов ДНК-а.
Десето, да су му агенти ГРУ дали амин да опрему за руске специјалце набавља по бувљацима, отпадима и арми шоповима.
Свако ко правним актом сматра Катнићеву оптужницу, треба да верује и једанаесто, тј. у стручну експертизу истакнутог НАТО лобисте и професора београдског Факултета за безбедност, др Дарка Трифуновића објављену прошле године у подгоричкој Побједи, да су Синђине праћке нису ништа мање убојите од пушака и пиштоља.
Дванаесто, да је Синђа у Москви на полиграфу испитиван преко 5 сати, иако ниједан познати приступ полиграфског тестирања не траје дуже од пола сата. Тринаесто, да би све ишло као по лоју, да лидери ДФ-а нијесу одали акцију Миловом АНБ-у и да им све то није помогло да заједно са својим возачем не заврше на оптуженичкој клупи. Четрнаесто, да Миливоје Катнић није имао намјеру да увођењем у процес овог сведока под именом Александар Синђелић направио случајан пропуст, а не тешко кривично дело прикривања идентитета човека који је у Хрватској осуђен за безобзирно убиство на дугодишњу робију (осуђен под правим именом Саша Синђелић). Петнаесто, треба да верује да је кредибилетет за најтежа кривична дела три пута осуђеног Саше Синђелића неупитан.
Пошто се Синђелићево сведочење наставља 6. децембра не треба сумњати да ће се ова Нушићевско-Кочићевска-Ковачевићевска комедија обогатити новим провалама. Ипак, највише је спорно како је могуће да човек који је признао извршење кривичног дела, током сведочења за то дело не само показује никакво кајање и упорно га представља као херојско и патриотско дело, које би ако му се укаже прилика опет поновио и даље ужива статус сведока сарадника.
Валтазар Богишић, први савремени црногорски законописац крајем Деветнаестог века записао је: „Што се грбо роди, вријеме не исправи“. Како време пролази, грба у оптужници Миливоја Катнића и судском поступку Сузане Мугоше све је већа.
Игор Дамјановић