Ако је неко левичар као што су Хилари Клинтон, Џастин Трудо или Франсоа Оланд, онда и левичар може бити за НАТО. Али по дефиницији, прави левичар не може подржавати никакав војни савез, поготово не онај чији је циљ одржавање „статуса кво“ у погледу расподеле капитала какву имамо данас, сматра Стефан Ђукић.
Чини се да у савременом свијету данас влада поприлична конфузија у традиционалној подели политичког спектра на левицу и десницу, која датира још од времена Француске револуције, када су монархисти и поборници старог режима називани „десничарима“ зато што су седели на десној страни скупштине, док су њима супростављени републиканци прозвани левичарима, јер су заузимали леву страну парламента.
Од тог доба до данашњих дана појам левице и деснице у политици се доста се мењао, па данас левица најчешће означава део политичког спектра који је близак идејама и облицима социјализма, социјалдемократије, понекад и либерализма, док се десница обично веже за конзервативизам, хришћански морал и традицију, а неретко и национализам…
Идеје левице и деснице се у политици данас толико преплићу, да се многи слажу да на том плану више не постоји права дистинкција, али то не значи да о овој теми не постоји жива дебата. О томе сведочи и трибина и пројекција филма у Подгорици на тему „Шта левица жели?“, аутора Стефана Ђукића, који је имао прилику да буде гост на Петом конгресу партије европске левице прошлог децембра у Берлину, када је и дошао на идеју да сними документарац на ту тему.
Ђукић, који је и председник Покрета за неутралност Црне Горе, након приказивања филма за Спутњик је рекао да се његов документарац састоји од низа интервјуа са политичарима и теоретичарима левичарске оријентације који долазе из Немачке, Ирске, Грчке, Грузије, Шведске и Русије.
Ђукић и сам признаје да међу самим партијама европске левице којима се у филму бавио, постоје поприличне идеолошке разлике, док се у Америци и на глобалном плану идеје левице често искривљују и поистовјећују са најрепресивнијим светским режимима, па стога ипак наглашава да права „левица није ни Пол Пот ни Хилари Клинтон“.
Говорећи о присутности левице у региону, Ђукућ је мишљења да у државама бивше Југославије не постоји права парламентарна левичарска странка осим изузетка „Здружене левице“ у Словенији, док у Црној Гори, наш саговорник напомиње, „чак и политичари који се идентификују као левичари признају да партије чији су чланови нису партије левице“.
Како Ђукић додаје, разлога за то има више, али је главни тај што је Црна Гора у суштини „претполитичко друштво“, па је „врхунац расправе у Црној Гори на нивоу политике и идеологије, препуцавање — ко је четник, а ко криминалац“.
„Код нас је ситуација налик на ону анегдоту која каже како је месни одбор КП ЦГ заседао поводом уласка Совјетског Савеза у Мађарску захтевајући излазак Црвене aрмије истог трена. Тако смо имали ситуацију да се локалне коалиције условљавају осудом геноцида у Сребреници и ставом према НАТО-у. У таквој политичкој ситуацији нема пуно места за идеолошке расправе, оне се гурају у запећак, а уз то и све политике које иду уз то типа: прогресивно опорезивање, већи издаци за здравство и школство, демилитаризација…“, напомиње Ђукић.
Када се пак говори о учесталом феномену да су многи наводни левичари истовремено и присталице НАТО-а, наш саговорник истиче да је у питању заправо „корисна нејасноћа која нажалост произилази из неразумевања појма левице“.
„Ако је неко левичар као што су Хилари Клинтон, Џастин Трудо или Франсоа Оланд левичари, онда левичар може бити за НАТО. Али по дефинцији, прави левичар не може подржавати никакав војни савез, поготово не онај чији је циљ просперитет војно-индустријског сектора и одржавање „статуса кво“ у погледу расподеле капитала какву имамо данас. НАТО заступа интересе богате мањине на рачун сиромашне већине како у НАТО земљама, тако и широм света“, прецизира наш саговорник.
На крају наш саговорник се осврнуо и на однос актуелне европске левице према Москви, која је деценијама била суштински главни град и центар левичарксе идеологије.
„Европске левичарске странке перципирају Москву двојако. Несумњиво је да су захвални на вредностима Октобарске револуције без које левица данас можда не би ни постојала, на антифашистичкој борби и еманципацији која је потекла из Совјетског Савеза. Са друге стране, вођство Москве је и одређени терет јер је левица била наслоњена на оно што је диктирано из политбироа, док данас мора да се сама интернационализује, и да сама нађе међусобну солидарност. Са друге стране, утицај Москве се у данашњем добу такође перципира као позитиван, ако говоримо о мултиполарном свету који онемогућава такозване хуманитарне интервенције НАТО-а које су заправо само параван за отимање ресурса и експлоатаицју“, закључује Ђукић.
НЕБОЈША ПОПОВИЋ спутник