У колумнама је суштина и порука готово увек концентрисана на самом крају текста, али је у овој, насупрот томе, наслов најважнија вишеслојна порука.
Свестан свих отежавајућих околности и препрека, и даље сам при ставу да је за разумевање питања, односно проблематике Космета, једино могуће сагледати после бар тродневног боравка у јужној српској покрајни, тренутно дефакто окупираној.
Сањам дан када ће у се у плану и програму средњошколског образовања наћи и обавезна екскурзија која укључује посету Газиместану, Призрену, Дечанима, Пећи и осталим местима наше свете земље.
Наша омладина се данас олако кроз разговор одрекне Космета као каквог терета који их спутава на успону ка врху свих животнних идеала. Разумљиво је то, ако се пажљиво анализира прецизна ампутација свести о пореклу и наслеђу. О светињи. Једина терапија освешћивања је могућа физичким присуством на темељима наше вертикале и личним доживљајем страдања и трајања, борбе без предаје као опције, завета и јединог могућег пута.
Да ли је данас могуће обићи Космет? Наравно да јесте!
И могуће је и безбедно је!
Управо експоненти окупатора, глумећи државу, морају обезбедити слободу нашег безбедног кретања од светиње до светиње траговима наших предака. И не обезбеђују нам само слободу кретања, већ и посебну „почаст“, јер пролазећи обезбеђеним трасама, под полицијском пратњом путујући по Космету, осећаћете се попут ВИП особе, што сваки Србин на Косову и јесте.
Можда ће неко помислити да је такво поклоничко путовање по јужној српској покрајни класичан туризам. Заблуда. Србин може бити туриста на Палићу и Фрушкој гори, чак и на Златибору или Тари, али никада неће бити туристи на Косову и Метохији.
Не може човек бити гост у родној кући, а огњиште и дедовина свих нас управо је јужно од Ибра.
Сврха таквих путовања је да се људи из северног дела наше земље едукују и да им се подигне национална, духовна и људска свест; да се помогне и подржи народ и свештенство на Космету који зарад очувања јужне српске покрајне у саставу Србије морају да остану на својим имањима са својим породицама.
Србима који данас живе на Космету више од било какве материјалне помоћи значи свест да нису сами, да мислимо на њих, да их посећујемо, да се за њих молимо, јер су управо они та танка нит која нас још држи у достојанству.
Без њих, без свести о Космету, постајемо бескућници, скитнице, никоговићи, азиланти на сопственом прагу. Зато је време да сви радимо за Космет, јер Космет у светском моралном смркавању попут светионика ради за нас.
Бошко Козарски, оснивач српско-руског центра