Потврђивањем правоснажне пресуде шесторици лидера Херцег Босне, територијалне организације хрватског народа током грађанског рата у Босни и Херцеговини, Хашки суд је покушао да својим последњим актом демонстрира привидну објективност. Лицемерно и подло како су почели, тако су и завршили.
Главна несрећа јуче осуђених била је прерана смрт др Фрање Туђмана, у пресуди наведеног главног иницијатора удруженог злочиначког подухвата. Да је Фрањо и даље жив, тј. да је прошлог маја напунио 95 година, нема сумње да би и ова шесторица прошли са истим осудама као Рамуша Харадинаја и Насер Орића. На несрећу ове јуче осуђене ситне бораније, није сваком светском лидеру суђено да доживи Мугабеову доб.
Одређену драму изрицању пресуде дало је самоубиство Слободана Праљка. На сличан начин како је то урадио рајхсмаршал Херман Геринг у затворској ћелији, испијањем отрова скончао је у хашкој судници и генерал-пуковник Хрватске војске Слободан Праљак, током рата начелник главног штаба ХВО-а. Шта рећи сем да су нацисти одувек инсипирисали хрватске усташе. Тако је изгледа било и са Праљком. Исто оно што је нациста Геринг урадио у ћелији, усташа Праљак је извршио на пред ТВ камерама у судници. У Праљковој биографији пише да је до рата био филмски и позоришни редитељ. Отуда је можда и јасније зашто за извођење Геринговског перформанса уместо мрачне ћелије одабрао судску позорницу.
Вратимо се ипак много важнијим елеметима јучерашње пресуде, од Праљковог Геринговског перформанса. У изреченом дубоко су спорне две ствари. Прво, у изреченој пресуди обухваћени су искључиво злочини ХВО-а над Бошњацима. Злочини које су Хрвати током босанско-херцеговачког грађанског рата починили над Србима у Купресу, Дерветни, Мостару, Чапљини, Босанском Броду, Грахову, Гламочу, Босанском Петровцу и другим местима овом пресудом нису третирани. Масакр Срба у Босанском Броду, Дервенти и на Купресу догодио се током марта и априла 1992, неколико недеља пре фактичког почетка рата, док Срби још нису били војно организовани. Да су му ови реални злочини стављени на терет Праљак се можда и не би убио, већ признао кривицу.
https://srb.news-front.info/2017/11/29/video-najnovija-vest-intsident-u-hagu-slobodan-pralak-popio-otrov-su-ene-prekinuto/
Друго, хашка пресуда наводи да су јуче осуђени предвођени покојним Туђманом, имали за „циљ успростављање ентитета у складу са старим границама Хрватске“. Територије за које су се Туђман и његови потчињени из ХВО-а борили у претходном рату заиста је била у границама Хрватске, али само онда када је њен официјелни назив почињао са “независна држава“. Зашто су хашке судије НДХ прогласили Старом Хрватском сасвим је ирелевантно. Површност и дилетантизам који иначе обилује у њиховим пресудама, или се увођењем оваквог појма покушава рехабилитовати НДХ.
Ко поби десетине хиљада Срба, од Книна до Призрена?
За преко две деценије свог постојања Хашки суд није осудио ниједног високог војног команданта и политичког лидера Хрвата, Бошњака и Албанаца за злочин над Србима. Оно што је још више понижавајуће према српским жртвама од непроцесуирања одговорних, као нпр. генерала Атифа Дудаковића који на видео снимку лично надгледа убиства заробљених српских војника, јесу ослобођајуће пресуде према онима који су за злочине над Србима били кобајаги оптужени.
Олуја којом је командовао Анте Готовина отпочела је масовним артиљеријским нападом који је плански пребацивао прве линије одбране Српске војске Крајине и таргетирао насељена места. Преко 5000 артиљеријских пројектила пало је на градско језгро Книна за први сат Олује. Злочин, односно дефинитивно окончање геноцида започетог 1941, чији је резултат етничко чишћење једне трећине хрватске територије Хашки суд је санкционисао ослобођајућом пресудом. Генерал Петар Стипетић начелник генералштаба ХВ током Олује, који је чак наредио да авиони бомбардују колоне цивила у бесктву, није чак ни процесуиран.
Истоветну, ослобађајућу пресуду добио је и начелник генералштаба Армије БиХ генерал Сефер Халиловић. Оптужени за злочине у концентрационом логору “Челебићи“, Зејнел Делалић, такође је ослобођен. Монструозно исмевање српских жртава Хашки суд је наставио пресудама Насеру Орићу. Преко 3000 Срба страдало је у околини Сребренице, од чега 109 деце. Орић је према сведочанствима посматрао док је Елфета Весели, Албанка у редовима Армије БиХ, живог черечила 12-о годишњег српског дечака Слободана Стојановића. Његова једина кривица била је што се у збегу на тренутак отео мајчиној пажњи и вратио кући за свог пса. Насер Орић је у првостепено осуђен на 2 године, а потом је у жалбеном поступку и ова понижавајућа пресуда преиначена у ослобађајућу.
Хаг ипак није ослободио све Бошњаке. Тако је у првостепеном поступку Амира Кубуру и Енвера Хаџихасановића, официре Армије БиХ осудио на по 2 године и шест месеци. У хашкој оптужници стоји да су криви јер су јединице под њиховом командом “нападале градове и села у којима су претежно живјели босански Хрвати. Услијед тих напада цивили босански Хрвати у првом реду, но такође и цивили босански Срби, били су жртве хотимичног лишавања живота и наношења тешких повреда.“
У пресуди је такође наведено да су:
“Босански Хрвати и Срби били противправно затварани или на други начин бивали заточени на мјестима под контролом јединица потчињених оптуженима. Током заточеништва били су жртве тјелесног и душевног злостављања. Осим тога, тужилац наводи да су јединице потчињене оптуженима пљачкале и уништавале имовину босанских Хрвата и Срба без икаквог војног оправдања. Поред тога, тврди да су и вјерски објекти, мјеста и установе босанских Хрвата уништавани или на други начин оштећивани или оскрвњивани“.
У жалбеном поступку казна Хаџихасановићу казна је повећана за једну годину, а Кубури смањена за шест месеци, на тачно 2 године. Казне адекватне делима неведеним оптужнице, или казне адекватне обијачима самопослуге, односно трафике.
Хашки суд је ослобађајуће пресуде изрекао је и у процесима против Рамуша Харадинаја, Фатмира Љимаја, Идриза Баљаја и Исака Мусљијуа. Јединице Љимаја и Харадинаја први пут после Аушвица огранизивано су спаљивали тела својих жртава. Десетине киднапованих цивила свих националности, које су до 1999. живеле на територији КиМ укључујући и терористима нелојане Албанце, доведене су у напуштену кречану у месту Клечка. Након садистичких мучења њихови посмртни спаљивани су у старој фабричкој пећи. Када је на овом локалитету спроведена истрага, тим патолога је констатовао да су у импровизованом крематоријуму у Клечки пронађени остаци најмање 22 жртве, укључујући руку петогодишње девојчице и делове тијела неколико жена старијих од 80 година. Постоји више сведочанстава да су у Клечки Харадинај и Љимај боравили више пута.
Хашки трибунал ће за три недеље формално престати да постоји. Мисију утврђивања кривице и кажњавања починалаца, слања поруке да злочини у савременом свету не могу бити некажњени, Хашки суд је постигао супротан ефекат. Српске жртве понизио је двоструко, непроцесуирањем одговорних и још више ослобађајућим пресудама, или гортескним казнама као у случају Амира Кубура и Енвера Хаџихасановића.
Хаг ослободио само Србе сараднике ЦИА
Било је и Срба које Хаг ослобађао. Међутим и ту се Хаг понео крајње понижавајуће према нашем народу, јер је нефомални предуслов за ослобађајућу Хашку пресуду била је изгледа претходна сарадња са ЦИА. Ослобођени су тако у Јовица Станишић (за кога је ЦИА послала специјални документ у Хаг који потврђује његову вишегодишњу сарадњу), његов помоћник Франко Симатовић и генерал Момчило Перишића, својевремено ухапшен од стране КОС-а у моменту када поверљива државна документа предаје америчком дипломати. “Доле ДОС, живео КОС“ – био је коментар Војислава Шешеља на срамоту некадашњег начелника генералштаба Војске Југославије. Срамоту због које је вероватно касније у Хагу ослобођен.
Да ли је било који невино осуђени Србин, почев од првоосуђеног мог пријатеља Душана Тадића, па до последњег генерала Ратка Младића, требао да размишља да предузме чин као Слободан Праљак и Херман Геринг. Наравно да није, јер монструозна инсититуција звана Хашки суд нема апсолутно никакав кредибилитет да било кога проглашава злочинцем. Стога, зашто би било ког поштеног човека тангирала пресуда корумпираног суда?
Свако хрватског генерал-пуковника Слободана Праљка сматра херојем, требао би да исто доживљава немачког рајхсмаршала Хермана Геринга. Ја од нациста једино више презирем усташе.
Игор Дамјановић