Валериј Михаилович Коровин је заменик директора Евроазијског покрета и директор Центра геополитичких експертиза из Москве. У Београду је боравио неколико дана – одржао је десет предавања у оквиру другог циклуса предавања на Школи геополитике Александра Дугина. Господин Коровин се бави етносоциологијом, хуманистичком дисциплином, која у савременим друштвено-политичким условима постаје све важнија.
Правда је разговарала са Господином Коровином o утисцима у Србији и Школи геополитике.
„Признајем да ме и раније, пре ове моје прве посете Београду, фасцинирала Србија, њена посвећеност руској цивилизацији, доследност у односима са Русијом, али и херојска и драматична историја, истовремено. Био сам учесник масовних протеста испред америчке амбасаде у марту 1999. године, у време НАТО бомбардовања Југославије и Београда. Бацали смо на амбасаду кесе са бојама, боце и псовали Сједињене државе. Време показује да смо били у праву“ – каже Коровин и наставаљља:
„Испоставило се и да је све још горе, него у најмрачнијим прогнозама из тог периода. Србија је на себе примила први ударац, и поново је, као и у претходним вековима, апеловала на Русију за помоћ. Оно што сам видео у Србији у време моје посете изазвало је двоструки осећај. С једне стране, људи су заиста дивни, искрени патриоти своје земље, отворени и светли, православни, паметни и лепи“ – у потпуности су потврдили моје идеје о Србији.
Да, ми смо једна цивилизација, једна култура, једна вера, наша је судбина заједничка. Драго ми је што сам у Београду имао прилику да се разумем са људима, упркос свим разликама у језику, да видим људе који не изазивају никакав осећај опасности, мржње, нити других непријатних осећања. Ми смо заиста браћа, а то се осећа на свим нивоима.
Посебно су болни и непријатни симптоми и утисци иностране окупације, која прожима све. То је, пре свега, присуство либералне хегемоније Запада, как је тај феномен дефинисао Антонио Грамши — дискурс странаца и идеја инсталирана од споља и у апсолутној супротности са српским менталитетом. Отуђена либерална елита, слуге Запада, које испуњавају све, чак и веома понижавајућа наређења од споља. Наметнута латиница, суроргати западне масовне културе, наметање порока и разврата младима, Западна, младих за калемљење порока и корупције, уништавање православних и конзервативних основа српског друштва – то је нешто што се једноставно осећа, не само ментално, већ и визуелно.
Либерализација и сузбијање историјске воље Срба за очувањем сопствене историје и државности је дугорочна стратегија коју води тренутна инострана елита западних службеника, содомита и издајника херојске српске историје, који се покривају смоквиним листом псеудо-патриотизма — са циљем очувањас личних положаја, јер би у супротном били срушени одмах.
Привремени окупатори са Запада желе да растуре срж српске државности, окупирају свест, улазе у мозак, краду младе људе, једну генерацију, другу – где је граница? Све наде се сада полажу само у спас српских патриота, који се вековима супротстављају непријатељима Србије. У интелектуалце који граде алтернативу либералној хегемонији Запада. Али, да, и Русију, која ће се пре или касније пробудити, кренути у Европу и збунити руске либерале, олигархе, „аутистични“ Руски дом и топ менаџере државних предузећа, који представљају само шесту колону; руска идеја спасења од Запада биће ојачана већ познатим руским тенковима у Европи. Можда је ово претерана и усиљена слика, али је нужна и потпуно противна екстремном духу западног усисавања Србије, који данас прожима све.
У Београду сте боравили поводом другог циклуса предавања недавно започете Школе геополитике Александра Дугина. Какав је Ваш утисак о студентима, полазницима, њиховом знању, интересима? Етносоциологија је у Србији нешто ново…
Етносоциологија је, како Ви кажете, „нешто ново“, али не само у Србији. Етносоциологија је исто тако нешто ново и у Русији, постепено превазилази границе преосталих совјетских академских наука и приступа, али се ослобађа и од утицаја преосталих ружних либералних појмова и сурогата, који су готово уништили сâму руску науку.
Етносоциологија је дисциплина која уређује и обрађује све оно што је чинило друштвене експерименте у совјетском периоду, засноване на догматском марксизму и подели сваког друштва на две класе. Али најтеже наслеђе марксистичког догматизма у његовој совјетској верзији, био је појам „националност“, кога је у неко чудовиште претворила марксистичка наука, мешањем разноликих етносоциолошких облика. „Националност“ се дефинише као припадање етносу, али не само као такво. „Националност“ је исти феномен као и народ (лаос – грчки облик појма). „Националностима“ је признато држављанство – то јест, припадност политичкој нацији. То јест, све је потрпано на исту гомилу, све разноликости и органске заједнице – етноси, народи, смештани су у оквире духа западног прогреса, из којег је марксизам и настао — да би на крају сви они коначно нестали. Као резултат тога, и сâм марксизам је умро, а народи и етноси су били, јесу и постојаће. Остаје само да се ослободе од такозване „националности“.
Озбиљне последице традиционалним друштвима попут Русије и Србије и бивше Југославије донео је потпуно нови, либерални експеримент са својом химером „грађанске политичке нације“, у коју је требало да се прелију многе традиционалне етничке групе и народи, прво кувајући се заједно као папазјанија у једном лонцу „државе-нације“ (état-народ), а затим самлевени у блендеру фразе „цивилног друштва“, за добијање људске биомасе која би се сва уливала у канале „цивилног друштва“. Све ово је започето марксистичким и настављено либералним експериментима, који су се супротстављали радиционалним етничким групама и народима, покушавајући да одрже свој колективни идентитет — на простору бившег Совјетског Савеза, Балкана и широм света.
Етносоциологија пружа могућност за упоређивање тих процеса, разматра их у много тачнијим категоријама, таквим као што је етнос, народ (лаос) и нација — одвајајући их од сурогата постмодерне, грађанског и глобалног друштва и покушаја да се људи замене постљудима — бесполним клоновима, мутантима и киборзима.
Српски ученици и полазници Школе геополитике Александра Дугина су пажљиво пратили и све добро разумели, било је много питања, а на крају сваког предавања, један од студената је припремио кратак извештај заснован на одржаном предавању. Говорили су и професори и стручњаци из Србије који су истраживали сродне теме. Уопштено говорећи, може се приметити висок ниво квалитета овог дела академске заједнице Србије. Упркос напорима либералне агентуре Запада, могућности српске науке су велике и српска наука може преживети у овом тешком времену.