Понудили су да сведочим против Милошевића и да онда „нестанем“, да се моја породица и ја склонимо у неку земљу по избору, да добијем нови идентитет… Очекивали су да ћу то да прихватим, а ја то нисам ни узимао у разматрање. Милошевић заслужује споменик у Београду. Он је велики државник из тешког времена, огромна је његова улога у одбрани интереса српског народа
Никола Шаиновић, бивши премијер Србије и потпредседник владе Југославије, из Хага се вратио пре две године и тај дан, како каже у интервјуу за Курир, слави као нови рођендан.
Ових дана је изабран за члана највишег руководства СПС, али истиче да не види себе у парламенту и Влади, већ да ће се ангажовати у решавању судбине РТБ „Бор“. Уз то, наставиће да младима говори о ономе што је наша држава прошла бурних деведесетих.
– Ми, учесници свега тога, дужни смо да младим генерацијама кажемо целу тежину драме кроз коју смо прошли. Наравно, увек уз вођење рачуна о жртвама, историјским елементима и о неизазивању нових конфликата. Кључно је да говоримо истину и да идемо ка помирењу – каже Шаиновић. Он за Курир открива и како су изгледали његови хашки сусрети са Слободаном Милошевићем, какву понуду је добио од Хага, али се присећа и како су деведесетих изгледали сусрети с америчком државном секретарком Мадлен Олбрајт.
На чији предлог сте изабрани у врх СПС?
– Ивица Дачић је предложио Главном одбору, који је то једногласно прихватио. Мени је драго, јер је то поштовање од оних који су мени најдражи – моји другови. То је пажња према једном дугогодишњем раду и напору.
Неки су се побунили и критиковали ваше поновно политичко ангажовање након повратка из Хага?
– Хаг је међународни суд. Са свим својим манама. Он ме је оптужио, ја сам пред суд изашао. Бранио сам се колико год сам знао и умео. Суд је одлучио своје, нигде ми није забрањено људско право на ресоцијализацију, која подразумева и политичко деловање. Нико нема селективно право да затвара уста било коме.
Да ли Дачић слуша савете старе гарде социјалиста?
– Дачић је врло доступан за разговор. Посебно ценим његов напор да сачува партију у времену кад је све било предодређено и организовано да партија нестане. То не сме да се заборави. Позивам своју генерацију чланова СПС да помогну борби странке у јачању међународног положаја Србије, који се постиже, пре свега, јачањем унутрашње стабилности и деловањем према свету на бази наших старих дубоких убеђења.
Јесте ли се привикли на слободу након повратка из Хага?
– Сад већ могу да кажем да јесам. Обележио сам други рођендан, тај повратак рачунам као рођендан. Није нимало било једноставно 12 година живети у изолацији, и то под страховитим оптужбама и притисцима. Људи ме обично питају какав је затвор. Затвор је у Хагу мањи проблем. Проблем је суд. У затвору знате нека правила, док их на суду не знате. Ја сам то обележио са три Н – неизвесност, несигурност и немоћ. То је страховити психолошки притисак који не може да не остави траг. Али, ево, слобода је лек, као и породица и другови. Такође, полако се враћам и у своју професионалну сферу, никада се нисам одвојио од рударства, металургије и енергетике… Покушавам да мало помогнем у решавању судбине РТБ „Бор“.
Колико вам је било тешко по повратку из затвора?
– Илустроваћу вам – вежбао сам да сам прођем пешице преко Теразија. Годину дана ми је требало да неке за људе обичне ствари и мени постану обичне.
Хашки трибунал је завршио с радом овог месеца. Како бисте оценити његов рад?
– Огромна ратна драма на простору бивше Југославије донела је огромне неправде и огромну глад за правдом. Хашки трибунал је на то требало да одговори. Имао је историјску шансу за то, али мислим да је није на прави начин искористио. Уместо да одабере познати правни механизам, он је измислио свој, који га је одвео у селективну правду и код тужења и код суђења, и код примене од случаја до случаја… А селективна правда одмах асоцира на неправду. Он није донео ефикасну правду. Било би најбоље да је Хаг све жртве на простору Југославије третирао као једну оштећену страну, а све одговорне ставио на једну оптуженичку клупу и судио им равноправно.
Хрватски генерал Слободан Праљак се, пред камерама и судијама, убио након осуђујуће пресуде. Како видите тај чин?
– Он ми је био сусед у Хагу. Знам га годинама, то је човек дубоко посвећен својим убеђењима. Био сам тамо када му је изречена првостепена пресуда, он је био дубоко незадовољан, није могао да се помири с тим да је злочинац… Било ми је предвидиво да ће направити један драматичан гест противљења ако му се потврди пресуда, али нисам очекивао овако нешто. Питају се како је унео отров… Пустите техничка питања. Како је могао то да одлучи? Кад такав човек донесе такву одлуку, он ће је и извршити. То је треће самоубиство у Хагу, то суд носи као део свог наслеђа.
О чему сте разговарали с њим?
– Хашки начин комуникације подразумева да прво установите питања о којима не можете да разговарате јер се не слажете потпуно. Кад то установите, онда можете о свему. Разговарали смо о историји, техничким питањима, породичним проблемима…
Ви сте један од ретких који за себе говори да није баш невин робијао?
– Кад је човек на одговорном положају, одговоран је и за добро и за зло. Десила су се огромна страдања, велике жртве на свим странама и, нажалост, неки наши људи су починили злочине. Некима је суђено, некима неће бити суђено. Свестан сам да неко то мора да плати. Пало је на мене и ја носим тај део терета. Није све било онако како ме је осудио суд, али није да нису могли да ме осуде.
Шта вам је нудио хашки тужилац?
– Понудили су ми да сведочим против Слободана Милошевића и да онда „нестанем“, да се моја породица и ја склонимо у неку земљу по избору, да добијем нови идентитет… Очекивали су да ћу то да прихватим, а ја то нисам ни узимао у разматрање. Сматрао сам да немам право да се склоним. А претња, ако не прихватим, била је – доживотна робија. Међутим, мислио сам да је та алтернатива гора доживотна робија.
Како су изгледали ваши хашки сусрети и разговори с Милошевићем?
– Ми смо били дуго блиски и раније, знали смо се још док је он радио у банци. Он ме је у Хагу ставио на списак својих сведока, а пошто се сам бранио, то смо користили да се срећемо чешће, ради консултација. Био је потпуно посвећен одбрани и свом наступу у судници. Осим о томе, разговарали смо и о здрављу, породици… Последњи пут смо се видели приликом мог пуштања на привремену слободу, кад ми је рекао да ме у то време неће позивати за сведока. Казао је: „Видећемо се после.“ Нажалост, он је умро у међувремену.
С времена на време се актуелизује питање његове смрти у Хагу… Је ли он убијен, како то неки тврде?
– Објављена је књига др Вукашина Андрића, који је био његов лекар, и сада је познат цео Милошевићев здравствени досије. Ту има веома драматичних упозорења да је Милошевићево здравље било угрожено неадекватним лечењем. Суд га је притискао да се одрекне да се сам брани и тај притисак се одразио и на одлагање његовог лечења, што није смело да се деси.
Оштра је полемика и о предлогу за подизање споменика Милошевићу у Београду.
– Да ли ће се подићи споменик је увек политичко питање, а ја лично мислим да он то заслужује. Милошевић је велики државник из тешког времена, оставио је траг у историји који различити људи виде на различите начине, огромна је његова државничка улога у одбрани интереса српског народа…
Пресуда Ратку Младићу, односно фуснота из тог документа, показала је да Милошевић није био члан удруженог злочиначког подухвата у БиХ. Како то видите?
– Та фуснота прво разбија крајње поједностављено тумачење да се цела југословенска драма објашњава Милошевићем. Затим, та фуснота показује да је борба и потреба за државношћу и слободом српског народа у Босни аутентично њихова. Драма и злочини који су се ту десили су одвојени од онога што је била улога Србије. А улога Србије је била само да им помогне у борби за слободу.
Хрватски председник Фрањо Туђман, међутим, јесте био креатор злочиначког подухвата у Босни?
– Туђман је имао један јединствени подухват, који обухвата и Босну и Хрватску и дефинисање Херцег-Босне и прогон Срба из Хрватске. У хашкој документацији је то очигледно, јер је он за собом оставио све снимљено и забележено. А за Милошевића се не може везати идеја о великој Србији. И хашки тужилац Џефри Најс је у судници, пред живим Милошевићем, повукао оптужницу за велику Србију.
Да ли вас је изненадила доживотна робија за Младића?
– Није ме, нажалост, изненадила, јер су неке претходне пресуде пресудиле све елементе који су се нашли и у Младићевој пресуди. Не знам довољно сребреничку драму, те не могу да судим о томе. Међутим, у пресуди се не види директна Младићева одговорност. Сребреница је велики злочин, али и у тим претходним пресудама пише да су тај злочин извршили делови војске и делови МУП. Дакле, ни војска као целина, ни МУП као целина, поготово не Република Српска и српски народ. Зато у оцени Сребренице не треба да будемо гори Хаг од Хага. Довољан је један Хаг.
Зашто Србија никако не може да реши питање Косова? Ви сте и деведесетих то покушавали…
– Деведесетих смо имали једну драматично неповољну међународну ситуацију за нас – немамо Русију на политичкој сцени. Односно, још горе, имамо Русију која гласа или се уздржава за све оно неповољно – од санкција до Хашког трибунала. Данас се та позиција разликује за целог једног Путина и за нову позицију Русије. Милошевић је 1998, после наше антитерористичке операције, отишао код Јељцина за подршку да можемо да кажемо да је успостављен мир, који желимо да се међународно потврди. Од њега је пак добио захтев да прихвати Мисију ОЕБС и Вокера. Ова Русија је сада другачија.
А шта сад с Косовом?
– Овде је сада кључно питање војне неутралности, па тек онда друга питања попут суверенитета, светиња… Пут ка ЕУ треба усмерити ка моделу оних земаља које су део Уније, а војно су неутралне. То је кључно како би престала борба за војну доминацију над Србијом. Онда се косовском питању приступа као питању стабилности на Балкану, а не као оружју које велике силе користе за остваривање своје доминације. Очигледно је да нас Запад путем Косова притиска.
Али чекајте, Милошевић је нудио председнику САД Клинтону да Србија уђе у НАТО, а да заузврат Косово добије аутономију, без независности?
– Крајем деведесетих смо били свесни да је Америка толико притисла питање Косова, а да ми немамо никакву одступницу, залеђину, савезника… Та понуда је била крајњи покушај да сачувамо Косово у саставу Србије. Милан Милутиновић је то пренео америчком дипломати Кристоферу Хилу, који му одговара: „То сад није тема.“
Ви сте 1999. учествовали у преговорима у Рамбујеу како би се косовска криза решила мирним путем. Зашто је заправо то пропало?
– Сваки покушај да се отвори неки дијалог са албанском страном је сломљен новим притиском на војно питање, војно присуство… На крају смо добили документ који је подразумевао окупацију целе Југославије – да долазе снаге НАТО, да њихови војници носе оружје по свом нахођењу, да могу да лише слободе кога они хоће и да га изведу пред одговарајућег службеника. Класична окупациона понуда за коју су знали да ћемо одбити. А пошто смо одбили – ево бомбардовање. То су отворено говорили. Најтврђи „савет“ нам је саопштила америчка државна секретарка Мадлен Олбрајт, и то на српском језику. Рекла је да је једини спас српског народа да прихвати то из Рамбујеа. То је била директна претња.
По чему памтите Олбрајтову?
– Била је у Рамбујеу три дана, што је огромно ангажовање за једног државног секретара. Она је смркнута, жена ледених очију, говори брутално…
Милошевић знао шта га чека
СПАСАО БУЛАТОВИЋА ХАГА
Милошевић је крајем деведесетих знао да га чека Хаг?
– Ми смо били свесни да се морамо одупрети неким стварима. А кад се одупремо, онда нам прети Хаг. Он је био потпуно свестан шта следи. И Момир Булатовић је, као председник савезне владе, лета 1998. предлагао неко своје ангажовање у вези са Косовом. Милошевић је рекао: „Момо, немој ти у то да се укључујеш, јер ми који се бавимо Косовом завршићемо у Хагу, са мном на челу.“ Ето, рецимо, да га је спасао Хага.
О дејтонској Босни и Херцеговини
БОЉЕ КОМПЛИКОВАНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ НЕГО РАТ
Спроводили сте Дејтонски мировни споразум. Да ли он функционише у пракси?
– Босни велику штету наносе они који олако причају о неком могућем „Дејтону 2“. То су много неозбиљне ствари. Ово је озбиљан међународни споразум и треба га чувати. Свака идеја о преправци тог споразума је опасна. Дејтонска БиХ функционише. Функционисање је компликовано, али то је много лакше него рат.
У Дејтону се одлучивало о Босни, али је изасланик САД Ворен Кристофер желео тада да с Милошевићем реши и питање Косова?
– Американци су му, пре расправе о Босни, понудили да се реши и Косово. Он је питао како. Рекли су му да из западне Славоније потпуно треба да се повучемо до краја 1996, а до краја 1997. с Косова. Милошевић је рекао да о томе нема разговора, на шта су Американци одговорили да онда нема ни разговора о Босни. Милошевић на то каже: „Нек нема.“ И нареди да се делегација спреми за повлачење. Онда су Американци рекли да ће се ипак говорити само о Босни.
Извор: Курир