Вулкан у Пацифичкој краљевини Тонга еруптирао је крајем децембра 2014. године шаљући пару, пепео и растопљене стене високо у ваздух. Због пепела у ваздуху летови су били преусмерени. Када се пепео коначно спустио у јануару 2015, ново острво високо око 120 метара изронило је између два стара острва.
Новоизграђено острво, неслужбено познат као Хунга Тонга-Хунга Ха’апаи према именима суседних острва, требало је да постоји свега неколико месеци. Нова истраживања кажу да ће потрајати и до 30 година, пише НАСА.
Хунга Тонга-Хунга Ха’апаи је прво острво овог типа који је настао у савременој сателитској ери, што даје научницима невероватну слику из свемира његовог раног живота и еволуције.
Нова студија пружа увид у дуговечност и ерозију која обликује нова острва. Разумевање тих процеса могло би такође да пружи увид у сличне процесе у другим деловима Сунчевог система, укључујући Марс.
„Вулканска острва су нека од најједноставнијих облика земљишта“, изјавио је аутор истраживања Џим Гервин, научник НАСА-е.
„Наш интерес је да израчунамо колико се крајолик мења с временом, посебно волумен, који се само неколико пута мерио на другим таквим острвима. То је први корак за разумевање стопе и процеса ерозије и дешифрирање зашто је острво преживело дуже него што је већина људи очекивала.“
Ово је треће вулканско острво, популарно названо суртсејан, у последњих 150 година који је настао и траје више од неколико месеци. Суртсејан је острво које је почело да се формира током сличне подморске ерупције недалеко од обале Исланда 1963. године.
Од настанка праћен је месечним, сателитским посматрањима високе резолуције, и то оптичким сензорима и радаром који виде кроз облаке. Упозорени на вулканску ерупцију помоћу НАСА-иног Репид Респоунс програма, Гервин и његови колеге усмерили су сателите на посматрање острва чим се завршила ерупција.
Користећи ову слику, истраживачки тим је направио тродимензионалне карте топографије острва и проучавао мењање обала и волумена изнад нивоа мора.
Тим је израчунао два могућа сценарија која утичу на животни век острва.
Први је случај убрзане ерозије абразијом таласа, која би дестабилизовала конус у шест до седам година, остављајући само копнени мост између два суседна и старија острва. Други сценарио претпоставља спорије стопе ерозије, које остављају конус нетакнутим око 25-30 година.
Најдраматичније промене на острву догодиле су се у првих шест месеци.
У почетку, ново острво је било релативно овално и спојено са суседним острвом на западу. Међутим, до априла анализа сателитских слика открила је да се његов облик драматично променио.
„Те хриди вулканског пепела прилично су нестабилне“, изјавио је стручњак за даљинско истраживање коаутор истражУ мају, југоисточну страну унутрашњег кратера испрали су таласи, отварајући језеро према океану. У том тренутку Гервин и Слејбек помислили су да је ово крај острва. Али до јуна, сателитски снимци показали су да је формиран песковити спруд, затварајући кратер.
Док је острво наставило да се развија, до краја 2016. године било је стабилније. Острво такође може да помогне истраживачима да схвате вулканске функције на Марсу које изгледају слично.
„Све што сазнамо о ономе што видимо на Марсу темељи се на интерпретацији феномена Земље“, рекао је Гервин.
„Мислимо да су се на Марсу догодиле ерупције у време када су постојала подручја трајне површинске воде. Можемо искористити ово ново острво, његову еволуцију као начин тестирања да ли било који од острва на Марсу нуди доказе океанске средине“.ивања Ден Слејбек описујући стене на јужној страни острва.
Блиц