Медији широм света са пажњом су пратили војни удар који се догодио у Зимбабвеу. Пре двадесетак година то не би била нарочито атрактивна вест. Тада није било не године већ и једног месеца када се у некој земљи трећег света није догодио успешни пуч или бар неуспешни покушај истог. Африка, Азија и Латинска Америка су пречесто имале тенкове и борна кола на улицама градова уместо слободних изборних процеса.
Хладни рат и стална конкуренција између два идеолошка блока, скоро увек су омогућавали да превратници нађу подршку на некој страни. Неко би их загрлио. Тада није представљало проблем одржати се на власти после државног удара (док неко други не изведе следећи и преузме национално кормило) већ ефектно спровести оружано преузимање власти.
Сада су се ствари дијаметрално промениле. У многим државама одређеним војно-политичким круговима ни сада не представља проблем да силом преузму власти, али свесни су да је тешко стећи подршку кључних светских играча за њено очување. Преврати, у распону од пучева до оних цивилне провенијенције, као да су изашли из моде због тога. Све их је мање иако има много оних који би радо силом дошли на власт.
Одједном на југу Африке као да смо се вратили у прошлост. Имамо репризу седамдесетих. Војска је збацила Мугабеа. И то није наишло на значајнију реакцију у западним земљама које толико причају о демократским вредностима. Уместо да у колевкама модерне демократије пљуште осуде убог акција дела политичких и војних кругова у Зимбабвеу, протести стижу из низа афричких земаља, Кине и Русије.
Посебно је забринут Пекинг. А и како не би био фокусиран са зебњом на акцију против Мугабеа када је у протеклим годинама Зимбабве постао један од основних кинеских стратешких партнера у Африци. И не само то, озбиљно су одмакли планови који се односе на формирање велике кинеске војне базе у тој земљи. Базе која би имала потенцијал да контролише део Африке.
Преврат ће се сигурно макар у политичко-војном ако не и привредном плану одразити неповољно на односе Кине и Зимбабвеа. А можда баш у продору који је на тим пољима остварен у претходном периоду и лежи толико драстично одступање водећих западних играча од демократских стандарда које на сва уста проповедају. Не значи да је Запад организовао пуч али му због тога иде на руку.
Да Мугабе има много мана и да је са разлогом у демократском свету стигматизован, нико разуман не спори. Да је дојадио многим грађанима своје државе и то је сигурно. Али једно је подршка политичким променама у једној земљи макар се радило и о правом народном отпору а друго је позитиван однос према пучистима који су и сами по правилу део некадашње екипе онога који је због недемократске праксе на Западу третиран као диктатор.
Изгледа да се иза свега крије геополитика и пакет интереса који је за Запад по правилу много важнији од приниципа. Лепе речи вреде када не коштају, а када коштају онда имамо репризе фраза из средине 20. века о томе да и војне снаге могу да имају позитивну улогу у процесима преузимања власти.
Извор: РТВ (Љубинка Весковић)
http://www.rtv.rs/sr
www.advance.hr