Свети Николај Чудотворац веома је поштован светац у српском народу и најраспрострањенија је слава на нашим просторима
Свети Никола обележава се у целом хришћанском свету. Од стрица је слушао о вери, са њим се и замонашио у манастиру Нови Сион. Након што су му родитељи преминули, разделио је сав новац и иметак сиротињи, и постао свештеним у родном граду Патари.
Светог Николаја Чудотворца народ је још за живота прогласио светитељем. Био је милосрдан и скроман, велики борац за правду и истинољубив.
Светом Николи је у Србији посвећено око 1.120 цркава, а са црквама посвећеним Летњем Светом Николи (Пренос моштију св Николаја, 22. маја) то је око 1.311 цркава. Тако је по броју храмова на другом месту код православних Срба.
Број храмова је у тесној вези са бројем породичних слава. Некада су се породице у току миграционих струјања, опредељивале да славе светитеља којем је био посвећен храм у завичају, тако су одржавали контакт са матицом. Свети Никола је имао највише храмова, па се зато и убраја у најбројније породичне славе код нас.
Kрсна слава се одувек прослављала у кругу пријатеља и породице, уз молитву и здравице, уз ломљење славског колача. У појединим крајевима се за овог свеца спрема чак члетири колача: уочи славе, на дан празника, патерице, окриље.
Један колач се носио у цркву на дан празника и тамо секао са свештеником. У неким крајевима Србије то је чинио домаћин са блиским комшијом, у другим са наследницима. Славска свећа би требало да се запали до поднева, а на колач се стављала мала свећа.
Славска трпеза је увек била богата, али су се припремала посна јела сходно статусу домаћинства.
Домаћин набавља рибу, а домаћица спрема осталу храну. Ретко је било да неко спреми „мрсну“ трпезу за Светог Николу, и то се задржало до данас. Гости су доносили скромне дарове, у складу са својим могућностима.
Први записи о епископу и доброчинитељу пореклом из Мале Азије, Светом Николи, потичу из четвртог века нове ере. Од овог свештеног лица, познатог по хуманости, настале су многе легенде и приче о данашњем Деда Мразу.
Посебно је био наклоњен деци, а забележено је да је помогао трима девојчицама како би их заштитио од проституције. Легенда каже да је три вечери заредом пролазио поред њихове куће и кроз прозор убацивао врећице са новцем, не би ли им поклонио довољно новца како би преживеле без проституисања.
Kрзнени огртач добио је у другој половини 19. века када је његов лик почео да се појављује у песмама, а сада већ традиционална црвена боја заменила је првобитну жуту 1868. године када су Деда Мразу додате кочије и ирваси.
Почетком двадесетог века Деда Мраз је постао стални посетилац књига, часописа и бројних реклама, полако попримајући изглед који данас познајемо.
Извор: Телеграф