Осим што би требало вратити строго поверљива документа која је Србија уступила Хашком трибуналу, важно је спречити да многа важна документа буду уништена. Хашки трибунал је то већ једном урадио, тако да постоји основана сумња да би то могло да се понови. Срби ће највише изгубити ако се хашки документи изгубе.
После гротескно-трагичне представе, коју је Хашки трибунал приредио 29. новембра за крај свог рада, Савет безбедности УН, као послодавац хашких судија, донео је одлуку да архив овог међународног суда, основаног 1993. године, припадне Уједињеним нацијама.
Ова одлука није проблематична само са српског становишта, јер архив Хашког трибунала садржи огроман број докумената, од којих су неки строго поверљиви документи које су државе биле у обавези да доставе Трибуналу.
Поред тога, многи артефакти које су хашки истражитељи сакупили на терену уништени су грешком Трибунала, што наводи на сумњу да и многи документи могу да доживе сличну судбину.
Значај да документа похрањена у Хашком трибуналу буду сачувана је вишеструк, каже колумнисткиња магазина „Недељник“ Љиљана Смајловић. Неопходно је да Хашки трибунал Србији врати строго поверљиве документе.
„Ми смо неке од тих докумената уступили Хашком трибуналу, сви знамо да смо их уступили зато што смо политички уцењивани, да нећемо напредовати у интеграцијама док Хагу не дамо све доказе којима би могао да оптужи наше председнике и наше генерале. Према томе, ми смо уступили неке документе за које би било веома важно да их Хаг не подели са Сарајевом или Загребом“, каже Смајловић.
Међутим, много је важније, каже она, да историчари, правници и новинари имају несметан приступ документима похрањеним у архиву Хашког трибунала.
„Уверена сам да ће историја о нама судити блаже него што су судили Теодор Мерон и Кармел Ађијус. Верујем да ће будући историчари и правници, када буду читали Брионске транскрипте, одлучити да су ти транскрипти ипак доказ да је Фрањо Туђман хладно, прорачунато, злочиначки, планирао да протера Србе, иако је Теодор Мерон одлучио да се тај закључак никако не може извести“, каже Смајловић.
Подсећамо, крајем јула и почетком августа 1995. године, Фрањо Туђман је на Брионима одржао састанак са хрватским политичким и војним врхом, на коме је планирано протеривање већине српског народа са територија које су чиниле Републику Српску Крајину.
„Да нанесемо такве ударце да Срби практично нестану, односно да оно што нећемо одмах захватити да мора капитулирати у неколико дана. С тим што сам рекао и ово што смо казали, да им овдје треба дати излаза да могу… Јер, важно је да им ти цивили, да пођу, па ће онда и војска, и када колоне пођу, то дјелује психолошки једни на друге… Један летак овако, значи опће расуло, побједа Хрватске војске уз подршку свијета итд. Срби, ви се већ повлачите преко итд. а ми вас позивамо да се не требате повлачити, ми вам јамчимо… Значи, на тај начин им дати пут, а јамчити тобоже грађанска права итд…“, рекао је Фрањо Туђман својим политичким и војним доглавницима тог лета на Брионима.
Хашки суд је, међутим, ове Туђманове реченице оценио као подизање морала хрватским војницима, а не као подстицање на удружени злочиначки подухват, а хрватски генерали оптужени за злочине над српским цивилима у операцији „Олуја“ ослобођени су свих оптужби.
Србија ће, каже Смајловић, највише изгубити ако се хашки документи изгубе, јер је Србија, како каже, неправично најгоре прошла на хашким процесима.
„Њена улога у сецесионистичким ратовима најоштрије је осуђена, по мом мишљењу незаслужено и због тога би било важно да, на основу истих чињеница, истих аргумената и истих докумената, једног дана о томе могу да процене неки будући, али и садашњи историчари и адвокати“, каже Смајловић.
Да је на месту доносилаца одлука у Србији, Смајловић би се, каже, борила да Хаг преузме на себе обавезу да се људима који ће истраживати архив дозволи да имају увид, не само у, како каже, коначне производе Хашког трибунала, него и у сваки документ који је у њега ушао.
„Притом, мислим на исказе које су од сведока узимали истражитељи Хашког трибунала. Мислим да би било веома важно да можемо да поредимо све исказе које су истражитељима давали, рецимо, албански прогнаници са Косова у Македонији у Албанији. Да упоредимо разлике између онога што су говорили у моменту када су изашли и онога што су говорили када је суђење почело“, наводи Смајловић и додаје су то врло важни моменти у процени, колико је суд био правичан и колико је узимао све у обзир.
Хашки архив је, према мишљењу историчара Предрага Марковића, једина корист од, како каже, скупог, пристрасног и бесмисленог Хашког трибунала.
„Много се говори о том, физичком делу архива, ти папири, документи… У 21. веку то није толико битно. Део тога је већ дигитализовано, тако да где ће бити папир од мањег је значаја. А то што ће за 50 година бити у неким државама, неке од тих држава за 50 година неће постојати. Тако да је за сада беспредметно о томе размишљати“, каже Марковић.
Марковићева теза стоји, али под једним условом — да документи похрањени у архиву Хашког трибунала буду сачувани, сви до једног. Да ће се то десити имамо разлога да сумњамо, с обзиром да се већ догодило уништавање важних артефаката.
Пре десетак година јавност је сазнала да је Хашки суд уништио више од хиљаду артефаката који се углавном тичу сребреничког масакра, прича Смајловић.
„То су делови костију, одеће и обуће, лична документа људи који су ту страдали, а самим тим и ДНК жртава. Када су за то сазнале породице жртава, они су дигли заслужено велику галаму. Тада је Хаг, по мом мишљењу, веома цинично, одговорио да су они имали право да то униште, јер су ти артефакти угрожавали здравствену ситуацију људи који су то чували“, каже Смајловић.
Хаг се тада позивао на право суда да уништи неке документе, наставља она. Међутим, истражујући, Смајловић је дошла до сазнања да суд нема право да уништава доказе.
У драматичним и ванредним околностима, као што су хуманитарне катастрофе, постоји право да лекари или надлежне службе изврше оно што се зове асанација терена — да уклоне тела услед опасности од заразе.
„Није постојала никаква опасност да комад нечије кости у Хашком суду угрози здравље било кога у Хагу и то је стварно крајњи цинизам“, каже Смајловић.
Главни тужилац Трибунала Серж Брамерц признао је 2009. године да је уништавање доказног материјала било грешка.
„Мене је страх да ће грешком нестати много тога из Хашког суда, јер видим да се сад говори о неких десет милиона докумената. А Зденко Томановић, адвокат Слободана Милошевића, испричао ми је да је само у Милошевићевом случају, који је један од више стотина случајева у Хашком трибуналу, тужилаштво Милошевићу доставило више од милион докумената. Томановић каже да је и одбрана предала тужилаштву око 300 000 докумената. Према томе, сумњичава сам према хашком суду и имам разлога да будем сумњичава. Они су већ бацали важне предмете и документе, а са друге стране, не верујем им ни колико имају доказа“, каже Смајловић.
Могу ли Уједињене нације да сачувају све документе Хашког трибунала или не, под знаком је питања, каже Марковић, уз напомену да то није једино место одакле ће се црпети истина о рату у бившој Југославији.
„Боље би било да их боље чувају, али много је извора, много је страна на којима се налазе подаци. То је бирократски аргумент, сада нам фали тај папир. Један папир сигурно није одлучујући за истину“, каже Марковић.
Архив Хашког трибунала сасвим сигурно је златни рудник за будуће истраживаче и од његове доступности, односно недоступности, зависиће интерпретација историје последњих (крвавих) година бивше Југославије.
Као и све што је до сада радио, одлука о томе да ли ће архив бити одмах доступан или не, као и где ће се документи чувати, двосекли је мач. Неко ће рећи да није добро ако документи одмах постану доступни истраживачима и да би било боље да прође одређени период, када би истраживачи прошлост тумачили са одређене историјске дистанце.
Други ће, пак, утврдити да би архив требало отворити одмах. Обе одлуке могу да компромитују ионако већ довољно искомпромитовану институцију, која је основана како би допринела помирењу међу Јужним Словенима, а своју мисију завршила је неуспешно.
У сваком случају, треба се држати мисли руског писца Михаила Булгакова, који у роману „Мајстор и Маргарита“ каже да рукописи не горе. Истина кад-тад мора да изађе на видело.
Спутњик