Нечије мало, некоме много. Нечији чак и мали гест пажње, буде довољан да измами широк осмех детета. А има ли ишта од тог осмеха драгоценије? Нема. Знају то Ноћни вукови који су по ко зна који пут осмех малишанима измамили.
Многим малишанима нестрпљиво ишчекивање божићних празника најчешће као награду донесе поклоне. Али, не свима.
Има оних малишана које је Божић Бата заборавио. Има оних малишана којима је осмех при отварању поклона остао негде затурен, изгубљен.
Као кликер стакленац у џепу капута, који чека да га неко пронађе и поигра се са њим.
Управо такве су душе тих малишана заборављеног осмеха. Препуне веселих боја и тонова само деци својственим, које чекају нечији мали знак пажње да се разлију у спектру радости.
Отргнути суровим животним неприликама из наручја родитеља, малишани изнова уче да се смеју са новим „мамама и татама“ у хранитељским породицама, које се несебично труде да им надоместе биолошке родитеље.
Ипак, у време празника осмех сваког детета би требао да буде већи, шири, искренији.
У време празника, њихове мале ручице не би требало бити у празно испружене, већ напротив поклона препуне.
Не би требало да се осете нежељеним, у страну гурнутим, од свих заборављеним. Никако не би требало. А Ноћни вукови знају то.
Момци из Клубске куће 14:23 Инђија су упркос својим обавезама пронашли времена да овим малишанима нацртају осмех. Онај искрени. Онај, у очима.
Препуне руке пакетића, топле речи, загрљај и огромно хумано срце које куца испод препознатљивих прслука Ноћних вукова, били су више него довољни да малишанима из хранитељских породица сан о Божић Бати постане стварност.
Да буде нешто о чему ће причати, чега ће се сећати и следеће године жељно ишчекивати.
Аутор Лола Ђорђевић