Иранска Револуционарна гарда саопштила је да су снаге безбедности и народ Ирана „поразили немире које су подстакли страни непријатељи, укључујући САД, Израел и Саудијску Арабију“. Крај протеста у Ирану чини се као још један у низу пораза администрације у Вашингтону, а у последњих годину дана није их било мало.
Упркос чињеници да су САД предводиле међународну коалицију у борби против ДАЕШ-а у Сирији, терористи у тој земљи нису побеђени захваљујући њима, већ напорима армије председника Асада и снагама Руске Федерације која им је пружила јаку подршку.
Такође, након што је вербални сукоб Вашингтона са Северном Корејом ужаснуо свет јер је дошао готово до ивице нуклеарног рата, Доналд Трамп је одлучио да ипак „спусти лопту“ и искаже спремност за разговоре са Ким Џонг Уном под, како је рекао, „одређеним условима“.
Помпезне најаве да ће се САД повући из нуклеарног споразума са Ираном по свој прилици ће се, ако је судећи по изјави државног секретара Рекса Тилерсона да влада припрема промену закона на основу којег су САД 2015. приступиле том споразуму, завршити тако да ће Америка ипак остати при том споразуму и без додатних санкција Ирану.
Не треба заборавити ни последњи фијаско Вашингтона у УН, када је већина земаља-чланица Светске организације остала глува на уцене и одбацила Трампову одлуку да Јерусалим прогласи главним градом Израела.
Шта све ово говори о америчкој спољној политици и зашто Бела кућа и Стејт департмент непрестано пале и гасе ватру у свету, отварају нова жаришта како би „заташкала“ пораз на претходном?
Политички аналитичар Драгомир Анђелковић оцењује да се САД налазе у јако комплексној ситуацији, пре свега због унутрашњих односа.
„Изнутра гледано, то као да није једна земља већ конфигурација неколико држава са противречним идеологијама. Имамо америчку ’дубоку државу‘, један део управне структуре која је наслеђена из прошлог времена, и иако ни она сама није хомогена, потпуно је супротстављена Трампу и његовој администрацији. Затим имамо Трампа са његовим окружењем, који намерава да води битно другачију политику од онога што је раније радила америчка ’дубока држава‘, односно њој близак државни врх. Ту се, дакле, ради о сукобу оних који су заговорници америчког класичног империјализма, државног прагматизма у деветнаестовековном смислу, који се боре за интересе америчких елита, и оних који су заговорници једне врсте мондијалистичког комплекса, односно борбе за интересе анационалне, евроатлантске елите. Ни једно ни друго није добро за свет, али свакако је за већину земаља мање лоше оно што оличава Трамп, као једна врста америчког национализма, спрам оног другог приступа, који заговара једну врсту неолибералног, мондијалистичког идеолошког погледа“, каже Анђелковић за Спутњик.
У таквим околностима, напомиње наш саговорник, Америка је потпуно нехомогена и у својој спољној политици.
„Једно повлачи Трамп са својом екипом, а треба опет имати на уму да унутар ње постоје различите лобистичке групе и различите интересне заједнице. Нешто друго пак ради ’дубока држава‘, која је и сама подељена у разне фракције. Све то заједно изазива потпуни хаос. Америка више нема пуни замах да било шта уради јер је различите групе увлаче у различите подухвате, различите сукобе, и ту нема више оне енергије која је раније постојала да се хомогено наступи. Оваква Америка је врло опасна за свет јер је непредвидива и ко зна шта све може да учини, али је врло опасна и за себе јер више нема потенцијал да било шта изгура до краја, а у таквим околностима се обично унутрашња криза додатно продубљује“, упозорава Анђелковић.
Он додаје да бисмо америчку спољну политику могли да упоредимо са совјетском из, на пример, раних двадесетих година прошлог века.
„Тада смо имали Стаљина, Троцког и представнике различитих идеолошких смерова који су кроз Коминтерну покушавали да ураде све оно што су они лично сматрали да треба, па је совјетска политика све до краја двадесетих година била потпуно хетерогена. То се сада дешава у Америци, наравно, на нешто другачији начин“, закључује Анђелковић за Спутњик.
https://rs.sputniknews.com